Prodajem prijatelja. Nazovimo ga Siki. Malo prešao i prošao, dobar, Vaga u horoskopu, navija za Partizan (svi imamo neku manu). Žena, dvoje dece, B kategorija, engleski i tako…. početna cena? Milion! (Sad bi njegova mama rekla, “imam ja još dece, ako treba”)
Zašto milion? Pa krenimo redom.
Siki ne proizvodi ništa: vino, sok, rakiju, sveće, mediće za uz čaj, stolnjake od damasta, fontane od flaša vina, kraft pivo…Baš ništa. On vas nikad neće pozvati i reći: „Ćao školski, e, počeo sam da proizvodim neko vino, a ti imaš restoran. Koga ćeš prodavati, ako ne vino od svog druga!“ Možda ono koje je popularno? Kvalitetno? U trendu? U ugovoru? Ma jok…Verovatno razmišljate kako neko uopšte može da pomisli, da će neki ugostititelj ubaciti NN proizvod, samo zato što ga proizvodi njegov drug iz klupe, ali eto…Siki to sigurno neće uraditi.
Idemo dalje. Siki ne jede po restoranima. On ne zove za 1. maj ujutro, da rezerviše sto, sa pogledom na Dunav (a gde drugde?!). On ne dodje jednom godišnje u klub samo kad peva „Lepa Željka&Zelenish bend iz Odžaka“, pa u separe. Neće spajati stolove. Razmišljate: „Zlatko sad si preterao. Pa koji prijatelj bi to uradio u restoranu kod svog druga?“ Siki sigurno ne.
A kad i dodje da jede, naruči što mu preporučite. Ne raspravlja se. Neće naručiti: „Biftek u biber sosu. Samo bez bibera, ali taj sos“. Na sreću ili na žalost, neće vam ni sugerisati da treba da pravite neke izmene u jelovniku. Neće vam dati „besplatnu ideju“ kako da poboljšate svoj posao. I da, plati račun. Ovo ću napisati opet: plati račun. Bez da kaže: „Ja znam vlasnika, jel imam neki popust?“. Znam, znam….ni ja nisam nikad čuo da je neko bilo šta od ovog uradio, ali eto, čisto da kažem.
Siki je pušač, ali puši u prostoru predviđenom za to. Ako ovog prostora nema, izađe napolje. On neće zapaliti cigaru bilo gde, jer mu je vlasnik restorana prijatelj. Znam…Da se ne ponavljam…
Siki ne „deli“ svoje prijatelje drugima.“-Siki, da li znaš nekog ko bi mogao da mi pomogne…“ „Ne.“ On nikad neće, nekom trećem, reći: „E, moj prijatelj drži restoran, sad ćemo da ga zovemo da dođe i da kupi to što ti prodaješ. Ma ima odmah da dođe, pa prijatelj mi je“. Ispadne da, prijatelj ugostitelj, ceo dan sedi u kolima, na leru, i čeka da čuje, gde treba da dođe. Siki, čak neće ni broj telefona da da. Baš bezveze. Ali takav je.
Takav je Siki. Pa da krenemo licitaciju od milion. Neko daje više?
Zlatko savetuje:
Ovaj put, Ministra prosvete. Imam ideju koja bih pospešila i pojednostavila rad naše privrede. Kao što postoje gradovi pobratimi, tako treba da postoje škole kumovi. Srednja hemijska da bude kum srednjoj poljoprivrednoj, ekonomska hemijskoj, ugostiteljska ekonomskoj, umetnička ugostiteljskoj, poljoprivredna umetničkoj. Što bi u praksi bilo: Poljoprivredna proizvede grožđe, pa ga da kumu u hemijskoj da napravi vino, pa ovaj da svom kumu, u ekonomsku, da to proda, ovaj svom kumu u ugostiteljsku, da kroz restoran rastoči, a ovaj svom kumu koji peva, svira i crta, na nadje način da ljudi dodju i piju. A kad umetnik nema motivaciju, ode kod svog kuma na njivu i gleda vinograde. Zatvoren krug. Naziv projekta: Bog na nebu, kum na zemlji.
