Kako naći konobare nakon Korone?

March 30, 2020 Zlatko Blog
0 Comment

Svako jutro kad ustanem razmišljam: Kad će proći korona, zašto jedino ja volim slanu plazmu i koliko dana ću još imati posao.

Zbog korona virusa prvobitno je uveden policijski čas, a kasnije i zabrana rada kafića, restorana, kafana, hotela, bifea…Odmah nakon zabrane menadžeri su pomislili: šta sa konobarima, somelijerima i kuvarima. Vlasnici su drugačiji. Oni su pomislili: šta sad sa konobarima, somelijerima, kuvarima i menadžerima.

Ekonomski gledano matematika je jasna. Prihod apsolutna nula, a rashod? Koliko hoćeš: kirija za objekat, rata kredita… Pa onda taksa za isticanje firme, taksa za isticanje naziva, taksa  za isticanje oznake „pet friendly“… Zatim plate radnika koji svakako rade: čuvari, računovodstvo (da poručim mom računovođi: ne mora više pečat!), spremačice… Pa socijalno i penziono za sve radnike, pa tek onda plate radnika koji ne rade… Robu koja „svakoga dana, u svakom trenutku, sve više napreduje“ i približava se isteku roka trajanja, neću da spominjem. Takođe, tu je kod nekih i potencijalni dug kod nekog Džonija Macole, kod  koga kamata od prvog dana ide kao da je vanredno stanje.

Suma sumarum, minus, ozbiljan minus. Mart, april, drugi kvartal… I ko zna dokle tako. Iz svega toga ili ćemo izaći ili nećemo. Ako nećemo, onda je sve mnogo lakše. Onda nema ničega. Verovatno će preživeti jedino Čak Noris.

Razumno je da mislimo da se to, ipak, neće desiti. Ovo će prestati, ovako ili onako, za 2,3 ili 6 meseci. Što duže bude trajalo, smatraju svi, duža će kriza biti nakon pandemije. Tada će nastati novi problemi… I pre korone smo imali veću ponudu restorana, nego potražnju za njima. Više je bilo restorana i kafana, nego gostiju. Nakon ovoga, ponuda restorana i po restoranima, će ostati više manje slična, a tražnja… Uh…bojim se da će mnogo biti „samo gledam“ kupaca. I ko će pobediti? Jedan je onaj ko bude najjeftiniji(Meni ručak), a drugi ko bude imao sve kao drugi i još nešto. Nešto bolje. Kvalitetnije. Kuvara koji zna da napravi istu pastu danas i od nedelje. Konobara koji ne prelazi na „ti“ posle 5 minuta, somelijera koji kaže „uživaćete u ovom vinu, kao što ja ovde uživam. Verujte mi“. I verovaće mu. On je ta nijansa koja pravi razliku.

Zato, za sto, sad, danas. Pa spisak: ko to čini „moju“ firmu, ko je uticao na stvaranje vrednosti, zbog koga se ljudi vraćaju. Pa onda sa svakim od tih razgovor(jer je zabranjeno više od 5 osoba). Dogovor. Ali dogovor da bude win-win situacija, a ne da ga sačeka aneks ugovora, ili raskid ugovora ili Džoni macola.  Jer svi zaslužuju dogovor, jer je svima vanredno stanje. Jer ljudi cene kad im pomogneš kad je teško.

Dakle, šta raditi sa konobarima? Reći im da sede kući, da odmore noge, da budu sa porodicom, da budu sa ženom, da se naspavaju, da odgledaju sve filmove i serije, da spavaju opet, jer kad ovo prodje, sledi nam rat. Ozbiljan rat. Rat za kupca.

Da li je sramota biti konobar?

July 16, 2019 Zlatko Blog
0 Comment

„Sramota je ukrasti, biti lopov, slagati, prevariti, a nije sramota biti konobar!“  To je izgovorio Bora Todorović u filmu “Maratonaci trče počasni krug”. Šta, nije tako rekao? Dobro, malo sam popravio, za potrebe ovog teksta.

Naime, pre par dana, jedan moj prijatelj koji radi u jednom od najboljih restorana, zamolio me je da mu nađem posao negde drugde. Ne bi hteo više da bude konobar. Sramota ga je, kaže mi… Hm. Razumem ga skroz. Kad se sedne negde na Slavu, pa Baba Vladica pita, ko se čime bavi: „regionalni kontrolor proizvoda u ritejlu(iliti da li čips stoji na polici), menadžer logistike (magacioner), notar (nije poznato redakciji)…a ti Mile? Konobar…Jeste bezveze. To je recimo isto kad klinac iz Mošorina ode u Budvu i tek posle pet „pedala“ shvati zašto su svi momci na letovanju iz Beograda. 

Ajmo redom…

Fizički loše strane

Proširene vene i listovi kao što ih ima Roberto Karlos vam ne ginu. Našetaćete se. Uz malo razmišljanja možete smanjiti kilometražu, ali vam kilometri ipak ne ginu. Sve se zakomplikovalo kad su u ugostiteljstvo ušli stručnjaci koji se bave enterijerom, pa stepenik ovamo, stepenik onamo, veći, manji, polukružni, pa tobogan za ViP goste… Samo čekam kad će se neko setiti da otvori lokal „Tarzan“, pa da konobari uz pomoć lijana raznose hranu i piće (Licencirao sam ideju, samo da znate!)  

Opet, samo nošenje hrane i ajncera sa pićem i nije nešto teška disciplina. Jeste da se ceo dan nešto nosi, ali tu ipak ne možemo da pričamo o prevelikom teretu. Gledajući tendenciju smanjivanja porcija i kuvarskih umetničkih instalacija, najteža stvar u svemu je tanjir.

 

Mentalno loše strane

Ljudi. Ovo je najteža stvar. Ako zadužite 8 stola sa po 4 mesta i 4 ekipe vam se promene u smeni, vi se dnevno sretnete sa cca 132 osobe. Da zaokružimo na 100. Sigurno će pasti par dekoltea, minića ili zgodnih momaka u dobroj košulji (zavisi šta preferirate) – kojima biste i sami platili piće. Bez muža i žene, a i bez onog drugog. Ostatak je problem. Gomila kompleksa… Znam, znam, svaki treći dan poželite da im  odvrnete poklopac na slaniku…

Ne dolaze svi gosti u kafanu radi jela i pića. Neki su tu i da bi pokazali moć i lečili komplekse. Takvi baš znaju da koriste svaki momenat i tuđu pristojnost. Kao da ima neka agencija koja ih uči kako da budu što veći drkoši. Ti tipovi zapravo nemaju ništa protiv vas, već samo žele da maltretiraju bilo koga, a vi ste na svom radnom mestu kao stvoreni za to. Jbg… Rešenje je da nabacite osmeh broj 4, a u glavi onaj majmun sa činelom samo radi “Tras! Tras! Tras!“

Jelovnici. Postoje restorani gde su kuvari dobili odrešene ruke pa je lakše naučiti imenik Grada Beograda, nego jelovnik i sva jela na njemu. Pa tek nazivi! Recimo: „Dugo i sporo pečeni komadi ručno ustitnjenog odležalog mesa od domaće junetine na kremu od fermentisane mlečne masti“… Napišite lepo: ćevapi na kajmaku, samo skupi, i gotovo! Međutim, i za to ima rešenja: jelovnik pod mišku, naučite četiri jela i samo vrtite…

Menadžer ili vlasnik. Ovo se ne računa. Svi imamo nadređene. Sa nekim šefovima smo vezani poslom, sa nekim preko crkve, a neki su nas rodili. Neki šefovi su rodili nama voljene osobe, ali o taštama neću pisati zbog malera. 

 

Pa jel ima i nešto lepo?

Stres. Danas svi muku muče sa stresom. Da bi ga lakše podneli, rasporede ga na ceo dan, ceo mesec, celu godinu… Do penzije, ko se ne šlogira ranije. Naravno ako mu je to dozvoljeno u ugovoru o radu. Kao konobar stres imate samo dok ste na poslu. Preda se smena i gotovo. Može meteor da pogodi restoran. Poreska, sanitarna ili grupa Kineza vegana od kojih su trojica alergična na orahe a baš bi jeli ćevape i orasnice, te pogađa kao i činjenica da FC Borac iz Velikih Radinaca ispada iz lige.

Ponuda i potražnja. Deficitarna branša je nešto što svi želimo. Veća tražnja od ponude. Čim je tako, to znači da možete da birate. Svako ko uči, napreduje i razvija se u svom poslu, vrlo brzo dobije mogućnost da bira u kom objektu će raditi. Takve će svuda sačekati raširenih ruku, sa slatkim i vodom. Nema čekanja na oglas za posao. 

Neko je rekao bakšiš? O njemu u sledećem tekstu…

Da se vratimo na mog druga. Moj drug je diplomirani Drug. Nije baš završio marksizam, ali podjednako tražena i korisna je i njegova diploma. Maler. U struci su primanja na republičkom proseku, a on u ugostiteljstvu trenutno zarađuje duplo. Nije sve u parama, znam, ali u funkciji nije sigurno. Na pitanje “Šta želiš da budeš kad porasteš?”, Džon Lenon je kao dete odgovorio: “Srećan”. Ako si ti srećan, koga briga za naziv posla?