Svako jutro kad ustanem razmišljam: Kad će proći korona, zašto jedino ja volim slanu plazmu i koliko dana ću još imati posao.
Zbog korona virusa prvobitno je uveden policijski čas, a kasnije i zabrana rada kafića, restorana, kafana, hotela, bifea…Odmah nakon zabrane menadžeri su pomislili: šta sa konobarima, somelijerima i kuvarima. Vlasnici su drugačiji. Oni su pomislili: šta sad sa konobarima, somelijerima, kuvarima i menadžerima.
Ekonomski gledano matematika je jasna. Prihod apsolutna nula, a rashod? Koliko hoćeš: kirija za objekat, rata kredita… Pa onda taksa za isticanje firme, taksa za isticanje naziva, taksa za isticanje oznake „pet friendly“… Zatim plate radnika koji svakako rade: čuvari, računovodstvo (da poručim mom računovođi: ne mora više pečat!), spremačice… Pa socijalno i penziono za sve radnike, pa tek onda plate radnika koji ne rade… Robu koja „svakoga dana, u svakom trenutku, sve više napreduje“ i približava se isteku roka trajanja, neću da spominjem. Takođe, tu je kod nekih i potencijalni dug kod nekog Džonija Macole, kod koga kamata od prvog dana ide kao da je vanredno stanje.
Suma sumarum, minus, ozbiljan minus. Mart, april, drugi kvartal… I ko zna dokle tako. Iz svega toga ili ćemo izaći ili nećemo. Ako nećemo, onda je sve mnogo lakše. Onda nema ničega. Verovatno će preživeti jedino Čak Noris.
Razumno je da mislimo da se to, ipak, neće desiti. Ovo će prestati, ovako ili onako, za 2,3 ili 6 meseci. Što duže bude trajalo, smatraju svi, duža će kriza biti nakon pandemije. Tada će nastati novi problemi… I pre korone smo imali veću ponudu restorana, nego potražnju za njima. Više je bilo restorana i kafana, nego gostiju. Nakon ovoga, ponuda restorana i po restoranima, će ostati više manje slična, a tražnja… Uh…bojim se da će mnogo biti „samo gledam“ kupaca. I ko će pobediti? Jedan je onaj ko bude najjeftiniji(Meni ručak), a drugi ko bude imao sve kao drugi i još nešto. Nešto bolje. Kvalitetnije. Kuvara koji zna da napravi istu pastu danas i od nedelje. Konobara koji ne prelazi na „ti“ posle 5 minuta, somelijera koji kaže „uživaćete u ovom vinu, kao što ja ovde uživam. Verujte mi“. I verovaće mu. On je ta nijansa koja pravi razliku.
Zato, za sto, sad, danas. Pa spisak: ko to čini „moju“ firmu, ko je uticao na stvaranje vrednosti, zbog koga se ljudi vraćaju. Pa onda sa svakim od tih razgovor(jer je zabranjeno više od 5 osoba). Dogovor. Ali dogovor da bude win-win situacija, a ne da ga sačeka aneks ugovora, ili raskid ugovora ili Džoni macola. Jer svi zaslužuju dogovor, jer je svima vanredno stanje. Jer ljudi cene kad im pomogneš kad je teško.
Dakle, šta raditi sa konobarima? Reći im da sede kući, da odmore noge, da budu sa porodicom, da budu sa ženom, da se naspavaju, da odgledaju sve filmove i serije, da spavaju opet, jer kad ovo prodje, sledi nam rat. Ozbiljan rat. Rat za kupca.
