Bajka o tri prodavca lubenica (ili presek vinskog tržišta u Srbiji u doba post korone)

May 15, 2020 Zlatko Blog
0 Comment

Davno, davno, davno…Daleko, daleko, daleko, postojalo je kraljevstvo u kome su živele male životinje. Svi su bili sretni i veseli, dok jednom nije došla duga i hladna zima. Sve životinjice su se uplašile da će umreti od gladi i hladnoće, pa su odlazile na pijacu samo da kupe drva i hleba. 

Subota jutro. Pijačni dan. Pored prodavaca drva i hleba dolaze i tri prodavca lubenica:. jež, veverica i zec.

Jež je poslagao lubenice. Lepo ih izložio. Znao je da nije baš momenat za kupovinu, ali on već dugo prodaje i zna kako. Okačio je tablu: „Domaće lubenice. 10 dinara – 1 komad“. 

Veverica je došla malo kasnije. Poslagala lubenice. Ukrasila ih cvećem i stavila tablu: „Organske lubenice! 10 dinara – 1 komad“.

Zec je došao poslednji. Poveo dve zečice da privuku kupce. Video cene drugih, pa i on stavio tablu: „Slatka kao avansni kupac. 10 dinara – 1 komad“

Namestili su se i čekali. 

Prošlo je par sati, niko nije ništa prodao. Jedino je kornjača prošla sa svojim drugom. Kornjača je kupila zemlju i od sledeće godine će isto da sadi lubenice i da ih prodaje. Probala svaku lubenicu i konstatovala da će njene biti duplo sladje,a da će ih prodavati za iste pare. Kornjači je čak bilo malo i žao ostalih životinja, jer očigleno će propasti čim njene lubenice dođu na pijacu.

Jež je počeo da razmišlja: „Ako ne prodam, biću u problemu. Dolaze mi i nove lubenice.“ Malo razmislio, pa okačio novu tablu: „ 10 dinara – 1 komad. Ko kupi dve, treća GRATIS!“

Veverica, videvši to, uplaši se da neće ništa prodati, pa promeni i ona tablu: „BESPLATNA LUBENICA! Za svakog ko potpiše da će sledeći put kupiti od mene.“

Sad je zec bio u problemu. Džabe marketing, kad je najskuplji. Zamisli se, pa promeni i on tablu: „Dajem 100 dinara i jednu lubenicu, ko se obaveže da će kupovati od mene.“ 

I dalje nije bilo kupaca. Niko ništa nije prodavao. Ježu je zazvonio telefon. To je bila ježica. „Koliko si prodao? Ne, neinteresuje me koliko je bilo kupaca i koliko su drugi prodali. Pitala sam te koliko si ti prodao?“, govorila je ježica u dahu.“Znači ništa? Nula? Uvek si bio smotan. Ja sam celo leto zalivala te lubenice, proizvela ti najsladje na svetu, na tebi je samo da ih odneseš na pijacu i one se same prodaju, ali si ti i to upropastio. Pričaćemo kad dođeš kući.“ Ježica spusti slušalicu i pomisli kako je trebala da se uda za zeca, jer je on sigurno prodao sve. 

Posle nekog vremena, na pijacu je došao stari lisac, da kupi hleb i drva. Navikao je on bio, i na lepše i, na skuplje, ali zima je. Strpiće se. Prolazeći pijacom, video je i table prodavaca lubenica. Prišao je prvo zecu.  Rekao je da ispod 200 dinara, on ne može da se obaveže. Zec je prihvatio. Lisac je uzeo pare i lubenicu i obavezao se. Doduše samo usmeno i krenuo dalje. Od veverice je uzeo pet lubenica gratis i 20 dinara. Jež nije imao pare, pa mu je dao 7 lubenica i cipele. Lisac se presrećan vraćao kući. Na putu nazad,sreo je medveda, kome je dao sve pare i na taj način smanji svoj dug kod njega, ali će se bar malo zasladiti.

Prošao je dan. Sem desetak lisica, niko nije bio na pijaci. Predveče je pijacom prošla sova, koja je posavetovala prodavce, da će zima proći i da će se opet kupovati lubenice, samo da budu strpljivi. Veverica ju je poslušala, zec i jež su ipak odličili da i sutra dođu.

Nastavak bajke stiže za godinu dana…

TRAŽI SE KONOBAR! Živ ili Mrtav!

August 16, 2018 Zlatko Blog
0 Comment

Pre 100 godina porodica Korleone upravljala je sindikatima lučkih radnika.  Da nekakva porodica Korleone danas postoji, njeni članovi bavili bi se udruženjem konobara! Kakav kokain, trgovina oružjem i belim robljem, kakvi bakrači! Lova je na ajnceru!

 

Kada se dokoni, čekajući prevoz ili stojeći u redu na trafici zagledate u ulične oglase, videćete kako ljutu bitku, prelepljeni jedno preko drugog, vode: kamagra, put na Ostrog, čistim tavane i tražimo konobara. (Usput, nema veze sa temom, ali više ne vidim „kupujem kosu“, a sa godinama postajem zainteresovan).

Gde nestadoše konobari?

Nekada su se ljudi ozbiljno školovali za posao ugostitelja. Istina, bilo je i onih drugih, ali oni nisu tema. U svakom slučaju, ljudi su odlazili u penziju kao konobari. Težak, ali zanimljiv posao. Jesi ceo dan na nogama, ali srećeš razne ljude, uvek si u centru zbivanja. Opet, kad „predaš“ smenu, može meteor da pogodi lokal, nema stresa. Uz to, ako si dobar, redovno dodatno zaradiš na bakšišu, a bude i dobre klope za džabe… Međutim, pravih konobara odjednom nigde nema!

Dobro se sećam kada sam prvi put ostao bez konobara. Svadba moje sestre Vesne u Baošićima. Moji su mislili da konobar ne dolazi jer smo na poklon doneli komplet šoljica, ali ustvari, momak je tokom smene otišao na brod… Bar je tako ona rekla.

Zapravo, nisu konobari nestali, samo što ti konobari na koje smo navikli ne služe više nas, nego preplanule Francuze, brbljive Italijane, radoznale Azijate i ostarele, ali situirane Amerikance, negde po Mediteranu ili na obalama Pacifika. Bezveze. A imali su skoro svi lepu platu. Neki od njih i redovnu, a retki i na račun (veći deo). Bakšiš u Srbiji? Ihaj… Pa svi volimo da nas konobar prepozna, odmah donese „uobičajno“ i da napravi šalu ako oseti da treba, a mi ga počastimo. Ja prvi. Ako je račun 873 dinara, ja kažem zaokruši na 900. Ako je 1000 dinara, maler, ali nisam ja kriv što je okruglo. Kako da mu dam, kad imam tačno toliko novaca? Više sreće sledeći put.

Dakle, znamo zašto su i gde otišli… Da rade tamo gde je plata cela, gde kupci ostavljaju 10% bakšiša od računa. Gde i konobari imaju radno vreme i gde posle tog radnog vremena nisu u sivom gradu i drndavom prevozu, već u Dubrovniku, Nici, Rovinju, Đenovi i Njujorku.

Šta ćemo sa nama ovde?

Nećemo govoriti o onima koji se edukuju, koji katkad prouče jelovnik i vinsku kartu, čisto da pogledaju šta sve ima u ponudi i da li znaju sve da izgovore. Ti imaju posao. I ne planiraju nikakve promene. Zašto bi? Njima se i smeši penzija. Govorimo o onim drugima, koji nekako nemaju sreće sa poslodavcima. Zašto bi išta učili, proučavali, išli na kurseve o vinu, trudili se da budu čisti, obrijani i ljubazni, kad je manjak konobara? Naći će posao svakako. Doduše na par meseci…
– Gost: “Želimo da narušimo teleća špic rebra“
– Konobar: „To ima ovde? Stvarno? Pa to je sjajno. Naručim ja za Vas, a i za sebe. Neću smetati? Svakako nisam išao na pauzu, a uostalom je manjak konobara“.
Na žalost, takvi kad odu, već sutra ćete ih videtu u drugom, pa u trećem lokalu, dok ne okrenu pun krug i neretko se vrate na početnu tačku.

Šta se ustvari desilo?

Ugostiteljstvo je doživelo ozbiljne promene. Ako je profit od držanja ugostiteljskog objekta bio X, sada je “X – 1”.  Troškovi za porasli, a svi traže kvalitet i kvantitet, konkurencija je nikad veća. I ono malo radnika, razvučeno je gde koji. Ne samo lokalno, već u čitavom regionu nedostaje dobrih konobara, kuvara, somelijera…  Svi vlasnici koji su to shvatili. prihvatili i objasnili ženi da od sad imaju „X-1“ para, prebrodiće i ovu krizu.  Ako su već prebrodili i to da kod kuće jedu pekmez iz čaša, jer u teglicama služe limunade u kafani… Oni koji nisu, još neko vreme će menjati konobare, kao na traci. Dok traka ne prestane da se vrti…

Zlatko časti menadžere: kako zadržati konobara

 Nije uvek sve u parama. Možda ga priženiti za nekog iz računovodstva, dati mu mogućnost da gađa gosta koji mu ostavi bakšiš u gvozdenjacima(istim tim gvozdenjacima), možete da provučete kroz razgovor ”baš jutros čitam, opet neka epidemija side na kruzeru…”, kad je nervozan ‘dati’ mu sastanak sa komercijalistima, da se izduva, Koliko god ljuti bili, uvek može biti i gore: bar nije kuvar!

 

Ponuda za vlasnike i menadžere restorana: Prodaje se prijatelj! (Greške u prodaji I deo)

June 7, 2018 Zlatko Blog
0 Comment

Prodajem prijatelja. Nazovimo ga Siki. Malo prešao i prošao, dobar, Vaga u horoskopu, navija za Partizan (svi imamo neku manu). Žena, dvoje dece, B kategorija, engleski i tako…. početna cena? Milion! (Sad bi njegova mama rekla, “imam ja još dece, ako treba”)

Zašto milion? Pa krenimo redom.

Siki ne proizvodi ništa: vino, sok, rakiju, sveće, mediće za uz čaj, stolnjake od damasta, fontane od flaša vina, kraft pivo…Baš ništa. On vas nikad neće pozvati i reći: „Ćao školski, e, počeo sam da proizvodim neko vino, a ti imaš restoran. Koga ćeš prodavati, ako ne vino od svog druga!“ Možda ono koje je popularno? Kvalitetno? U trendu? U ugovoru? Ma jok…Verovatno razmišljate kako neko uopšte može da pomisli, da će neki ugostititelj ubaciti NN proizvod, samo zato što ga proizvodi njegov drug iz klupe, ali eto…Siki to sigurno neće uraditi.

Idemo dalje. Siki ne jede po restoranima. On ne zove za 1. maj ujutro, da rezerviše sto, sa pogledom na Dunav (a gde drugde?!). On ne dodje jednom godišnje u klub samo kad peva „Lepa Željka&Zelenish bend iz Odžaka“, pa u separe. Neće spajati stolove. Razmišljate: „Zlatko sad si preterao. Pa koji prijatelj bi to uradio u restoranu kod svog druga?“ Siki sigurno ne.

A kad i dodje da jede, naruči što mu preporučite. Ne raspravlja se.  Neće naručiti: „Biftek u biber sosu. Samo bez bibera, ali taj sos“. Na sreću ili na žalost, neće vam ni sugerisati da treba da pravite neke izmene u jelovniku. Neće vam dati „besplatnu ideju“ kako da poboljšate svoj posao. I da, plati račun. Ovo ću napisati opet: plati račun. Bez da kaže: „Ja znam vlasnika, jel imam neki popust?“. Znam, znam….ni ja nisam nikad čuo da je neko bilo šta od ovog uradio, ali eto, čisto da kažem.

Siki je pušač, ali puši u prostoru predviđenom za to. Ako ovog prostora nema, izađe napolje. On neće zapaliti cigaru bilo gde, jer mu je vlasnik restorana prijatelj. Znam…Da se ne ponavljam…

Siki ne „deli“ svoje prijatelje drugima.“-Siki, da li znaš nekog ko bi mogao da mi pomogne…“ „Ne.“ On nikad neće, nekom trećem, reći: „E, moj prijatelj drži restoran, sad ćemo da ga zovemo da dođe i da kupi to što ti prodaješ. Ma ima odmah da dođe, pa prijatelj mi je“. Ispadne da, prijatelj ugostitelj, ceo dan sedi u kolima, na leru, i čeka da čuje, gde treba da dođe. Siki, čak neće ni broj telefona da da. Baš bezveze. Ali takav je.

Takav je Siki. Pa da krenemo licitaciju od milion. Neko daje više?

Zlatko savetuje:

Ovaj put, Ministra prosvete. Imam ideju koja bih pospešila i pojednostavila rad naše privrede. Kao što postoje gradovi pobratimi, tako treba da postoje škole kumovi. Srednja hemijska da bude kum srednjoj poljoprivrednoj, ekonomska hemijskoj, ugostiteljska ekonomskoj,  umetnička ugostiteljskoj, poljoprivredna umetničkoj. Što bi u praksi bilo: Poljoprivredna proizvede grožđe, pa ga da kumu u hemijskoj da napravi vino, pa ovaj da svom kumu, u ekonomsku, da to proda, ovaj svom kumu u ugostiteljsku, da kroz restoran rastoči, a ovaj svom kumu koji peva, svira i crta, na nadje način da ljudi dodju i piju. A kad umetnik nema motivaciju, ode kod svog kuma na njivu i gleda vinograde. Zatvoren krug. Naziv projekta: Bog na nebu, kum na zemlji.

Potencijal vina – kompliment ili zabluda

April 10, 2018 Zlatko Blog
0 Comment

Razgovor u mesari:

„- Stižu mi večeras gosti, šta mogu dobiti za 200 dinara?“

„- Mogu Vam dati jedno pile od 2 kilograma…ili jaje…ali nojevo jaje. Ono ima potencijal da se iz njega izlegne NOJ…koja može imati i do 200 kila!!!“

„- Pa dajte jaje, to ću poslužiti večeras gostima, ipak to ima potencijal…“

 

Čitao sam tekst (ne bih išao toliko daleko da kažem „od mog prijatelja“) Perice Radovića, poznatijeg kao Merlo.rs. Opisivao je jedno vino ( s obzirom da se vino ne reklamira ni kod njega, a ni kod mene, nazvaćemo ga „Cvrca“). Deo koji mi je zapao za oko, jeste da je Perica dao preporuku za „Cvrcu“, ali je isto tako napisao da vino „nije još spremno, ali ima potencijal“. Biće spremno, ima vremena…po njegovom sudu na jesen, ali je preporuku dao sad. Lepo od njega. Galantno. „Cvrca“ inače košta 1.250 dinara.

Kad neko komentariše neko vino ja obično memorišem „valja“ ili „ne valja“,nema treće. A kad ga treba otvoriti? Pa čim imaš sa kim, tema uvek ima… Potencijal? Kad čujem da neko vino (cenovno do 10 eura) „ima potencijal“, a na tržištu je, moje pitanje je: Zašto je sad stavljeno u prodaju? Da li je moguće da vinar nije prepoznao potencijal vina, pa sačekao još malo i onda ga plasirao na tržište po većoj ceni? Da li je morao da ga plasira, znajući da je prerano? Možda ne veruje da njegovo vino ima potencijal?

„Zlatko, poklanjam ti ovo vino, ali otvori ga tek za 4 meseca. Sad je onako, ali ima potencijal da za 4 meseca bude odlično“ Uf. Plati internet, produži parking, menjaj gume na letnje, čestitaj rođendane koje te je Facebook lepo podsetio, sutra je voćni dan…ma ko će zapamtiti još i kad vino piti. Ili mi pokloni vino kad treba, ili se mani. To mi je kao kad ti baka da 1.000 dinara i kaže: „ Za ovo kupi sebi kapu i rukavice“. Bako, “Panini” je ovu crvenu već proknjižio kao prihod, mani se. Pijem kad ja hoću. A već vidim da hoću za vikend.

U Srbiji poimence možemo nabrojati ljude koji čuvaju vina za „kad im bude vreme“, ostali otvaraju odmah. Da bih potvrdio svoj stav, napravio sam i malu anketu na Facebook-u.

70% ljudi otvara vino prvom prilikom, a ne kad je preporuka.

Kod čuvanja vina „da ispune svoj potencijal“, postoji još jedan problem, koji su nažalost mnogi osetili na svojoj koži, da ne kažem vinu: Neupućenost okoline. Ja svaki put kad odlazim od kuće, zamišljam kako mama Vera i npr. komšinica Buba, gledaju četvrtfinale „Parova“ i jedna kaže: „Ajde da popijemo čašu vina“. Mama naravno neće uzeti bocu u obliku fiće (koja košta 500 dinara), već neko koje dugo stoji u podrumu, jer to verovatno neću da popijem (Mamina logika)…Mama pije „bambus“, Buba „musolini“ (za neupućene: to je mešavina fante i vina), i ode

Ali opet kad kupujemo spominjemo taj potencijal. Potencijal ima smisla za vina koja će “odležavati”, koja su namenjena za neko buduće vreme. A kakve veze ima potencijal ako bocu otvaramo večeras? Nikakve. Više je negativan znak da vino nije spremno.  Imamo i mazohiste: „Ja sam pio to vino još pre xy godina. Videlo se da ima potencijal.“ Bravo majstore.  To mu dođe kao da se hvališ da si se ljubio sa Monicom Bellucci. Ali kad je ona imala 9 godina. Nije to poenta. Treba ga piti kad mu je vreme, odnosno, treba ga kupiti kad mu je vreme. Da odemo još i korak dalje, treba ga prodavati i preporučivati kad mu je vreme.

Kako se rešiti GPS kontrole u službenim kolima?

January 10, 2018 Zlatko Blog
0 Comment

 

Većina firmi koje imaju više prodavaca u službene automobile ugrađuje navigaciju koja služi za kontrolu korišćenja vozila. Tako menadžer ili vlasnik zna da li je auto vožen u slobodno vreme, da li je prodavac radio 8 sati (ako je više, naravno, nije problem), koje objekte je obišao…Dolazimo do pitanja: „Kako izbeći kontrolu?“

Trajno, na žalost ili na sreću, ne postoji način. Ali ako vam treba jedan slobodan dan, ili pola dana, ima načina – ihaaaj! Pa, krenimo redom:

  1. Ometač

Izmislio Kinez sve. Za oko 20 evra postoji uređaj koji ometa signal. U ozbiljnim firmama, ako ovo uradite više puta, provaliće vas, ali jednom sigurno neće. Oteraćete auto na servis (prvo sklonite aparat) i nikom ništa. Bićete pod budnim okom supervizora jedno vreme, ali dobili ste dan.

  1. Mlađi brat

Vodićete ga u grad, nabaviti broj od Cice iz ulice, nećete reći roditeljima da puši… Ima mnogo razloga da mali pomogne. Vi svojim putem, njega u auto i ruta, pa polako.

 

  1. Kolega

Sigurno ima još neko ko prodaje sličan proizvod kao i vi i obilazi iste kupce. Dajte mu da vozi on vaš auto, sutra vi njegov i eto po slobodan dan obojici. Kod key account kupaca (tu spadaju hiper, giga i mega marketi) nadjete refilere. To su oni ljudi kojima je posao da popunjavaju police u prodavnicama i da na svako pitanje odgovaraju sa: Molim vas pošaljite na mejl info@nazivfirme.com . Oni, jadni, nisu ni prijavljeni, a kamoli da imaju navigaciju. Biće sretni što ne moraju jedan dan da idu Noga – Transom po terenu. Još ako je kišica, ima oni vama da plate.

Pod kolege ne mislim na direktnu konkurenciju, već ako vi prodajete sokove, vijajte smrznut program, pivo – kreme, hemija – žvake. Dvojica su se tako smuvala…

 

  1. Dobar raspored

Centar grada, Spens, Knez Mihailova, Slavija, Airport City, svi imamo u našoj ruti delove grada gde se nekoliko kupaca fizički nalazi blizu jedan drugog, odnosno, koje bez obzira na automobil, možemo rešiti peške.

 

  1. Parking zona

Ima veze sa prethodnom tačkom. Parkirate službeni auto u zelenoj zoni, gde može ceo dan da stoji parkiran, prijavite da ste radili centar, a vi naravno odete gde treba. U izveštaju napišete: „Nisam mogao da parkiram u centru, jer je crvena zona i može da se parkira samo jedan sat, pa da ne bih dobio kaznu, parkirao sam dalje i išao peške“.

  1. Uvoznik, predstavnik, distributer…

„Danas sam obišao planirane kupce, sa uvoznikom cenjenog proizvoda koji mi prodajemo. Uvoznik je želeo da zajedno obidjemo teren, pa smo njegovim kolima obilazili, kako bih uštedeo na gorivu“. Ako i dobijete prekoravanje za ovaj postupak, setite se kako vas je baka nagovarala da idete u prodavnicu. „Pa zar ti ne voliš svoju baku? A šta ako baka umre jer nije pojela krušku?“ E, tako i vi: „Zar vi ne želite da povećamo prodaju tog proizvoda? Zar ste vi protiv da nam on sam otvori nove kupce? Vi želite da on ode kod konkurenta?“

 

 

Postoje firme koje imaju i zvučnike koji pište na svaku grešku u kolima, ometače, uređaje za kontrolu brzine, preticanja, parkiranja… I tako umesto da direktor prodaje razvija prodajnu strategiju, on kontroliše koliko često koristite klimu. Otišlo se daleko od suštine, jer suština nije naterati prodavca da preko volje ode kod 10 kupaca i ne uradi ništa, već da prodavac ode kod 10 kupaca kad i kako misli da treba i završi posao.  Zato umesto rezultata imate stresirane papagaje koji tek po datom otkazu shvataju u kakvom su stresu bili.

 

 

Pravila ponašanja na vinskom sajmu

December 7, 2017 Zlatko Blog
0 Comment

Da li se isplati otići na sajam vina? Pa makar se ulaz i plaćao… Postoje dva odgovora: “Da.” i “Ooo, da!” Najskuplja ulaznica za neki vinski sajam u Srbiji je oko hiljadu i po dinara. Da li je ovo mnogo? Ne. To je jedna flaša vina u vinoteci. Ako na svakom štandu probate samo po jedno vino, isplatiće vam se kao da ste kupili porodičnu ulaznicu.

Šta nikako, ali nikako…

Ako ste konobar, nemojte nikada, ali nikada, zbog malo više napunjene čaše vina izgovoriti rečenicu: “Ja vas mogu ubaciti u taj restoran…” Zašto? Znate li koja je razlika između medveda i komercijaliste? Medved, kad vidi da ste mrtvi, ode. Zato pažljivo sa obećanjima.

Od nastanka prvog vina negde u Zakavkazju, pa do danas, niko nikad, na vinskom sajmu ili salonu, nije smuvao pripadnicu lepšeg pola zaposlenu u nekoj vinariji. Ni vlasnicu, ni enologa, ni komercijalistu, ni hostesu… Posebno nije dosetkama poput: “Ovo vino je lepo kao ti” ili “Da li je ovo vino i inače slatko ili zato što si mi ti sipala?” Ni ne pokušavajte!

Ako vas je već uhvatilo vino, izbegavajte da nagnuti preko pulta, tražite vina u čijim imenima ima puno prednjenepčanih suglasnika. Posebno su nepreporučljivi pino griđo i prokupac. Jedino što će se desiti je da ispljujete vinara. A još ako zobate one keksiće, …eto radosti!

Ne, nikako prosipanje vina u kiblu! U kiblama stoje flaše vina i led. Kad neko prospe vino, onda ta voda od leda više nije čista. Što utiče na izgled etiketa, jer voda postaje lepljiva. Vinari su usvojili nepisano pravilo, da kad im neko to uradi, oni pokvase ruke u istoj toj kibli i potapšu pametnjakovića po ramenu, sakou, košulji, kaputu… ili mu poprave kravatu. Nemojte da se ljutite, prvi ste počeli!

Malo samopouzdanja…

Ako imate vremena, idite na svaki sajam koji možete, nemate šta da izgubite. Rentirajte čašu. Ako izgubite papirić za povrat novca, vratite se nazad na sajam, obiđete dva štanda i čaša se i preplatila.

Koliko god da ne znate, nemojte da vam bude neprijatno da nešto pitate. Svi ti ljudi samo zbog vas tu. Zbog vas se sve ovo pravi. Slobodno u sebi ponavljajte “ja sam kupac, ja sam kupac”. Ako naletite na na gospodina koji stavom liči na kapitena ragbi tima iz američkih filmova, slobodno mu recite: „Ko je ovde kupac? Ako vam ja ne trebam, zašto ste ovde? Ja sad idem da kupim drugu bocu vina, mislite o tome sutra.“ Postoji mogućnost da neku vinariju predstavlja i gospodin “Rečnik-stranih-reči-i-izraza”. Prepoznaćete ga tako što na pitanje “Da li ste možda vi izmislili vino?” dugo razmišlja. Vi ste kupac, nismo to zaboravili, zar ne? Zamolite ga da ponovi sve na nekom od jezika naroda i narodnosti ili ga zamolite da ukuca u Google translate.

A pljuvanje? Ovo je posebna, za mnoge bolna tačka. Mnogi vinari će se uvrediti kad pljunete njihovo vino. Ovde morate imati stav! Ako na festivalu gutate vina, ubrzo ćete pitati da li ima neko harmoniku u gepeku i početi da šaljete poruke svojoj prvoj ljubavi iz srednje škole. Vi ste kupac! Slobodno! Kad smo kod toga, nikad mi neće biti jasno – a to sam nebrojano mnogo puta video – kako čačkalica završi u spiteru?

Zlatko časti…

Ovaj put ne savetom već konkretno, vinom, na štandu vinarije Deurić

3 načina kako prepoznati fantomsku firmu

November 27, 2017 Zlatko Blog
0 Comment

Na žalost, firme koje su stvorene da „rade“ dva meseca i nestanu, uvek su postojale i uvek će postojati. U svakoj državi postoje neki „Trotter Independent Traders“, fantomska firma na nama je samo da ih prepoznamo na vreme.

Suština ovih firmi je da osnuju neku firmu na babu, dedu, NN lice, kupe što više robe na odloženo plaćanje, prodaju robu na crno u što kraćem roku i …gas!

Ovo su tri načina kako da ih prepoznate:

 

  • Kriju svoje kupce

Od predstavnika ovakve firme najčešće ćete dobiti odgovor da ne može da vam kaže ko su mu kupci zbog konkurencije, ili je neko jaaako bitno ime iz vrha vlasti, fudbala ili muzike, pa ne sme da otkriva. Čest je slučaj i da pokreću lanac maloprodajnih objekata.

Ako neko ima kupca onda on zna da je taj kupac njegov i da vas zove jer kupac želi vaš proizvod… On je posrednik.

 

  • Nude menice

Garancije plaćanja vam neće ponuditi ni jedna ozbiljna firma na početku saradnje. Zašto? Oni su postojali i radili i živeli (i vodili ženu na more) i pre saradnje sa vama. Zašto rizikovati posao i biti u neizvesnosti da im vi možda pustite menicu na 5.000 ili 10.000 dinara?

„Fantomi“ imaju pripremljenje menice i depo karton i op obrazac i kopiranu ličnu kartu, jer oni znaju da dobijaju robu na 30 dana, a za 25 dana su već otperjali.

 

  • Poručuje od svega iz porfolija

Ako je neki distributer ili krajnji prodavac (shop, Horeca…) i dobio upit za vaše proizvode, minimalna je verovatnoća da je neko došao i rekao: želim po jednu flašu od cele palete proizvoda! Ozbiljne firme će želeti da krenu saradnju sa vama tako što će uzeti samo ono što im treba, a to je obično jedan, maksimum dva artikla.

 

Zlatko časti

Ako i shvatite da imate sastanak sa nekim iz fantomske firme, jedino što ćete u 99% slučajeva izvući (računajući i sudskim putem) je to što ste naručili na sastanku. Moja preporuka da se ponašate kao devojka na prvom sastanku: kafa, može i sa šlagom, mali aperitivčić, uvek prija XO, pa kakav drugi,  jelovnik? O da…Kad ste poslednji put jeli morske plodove? Nešto gazirano da svarite… Ako imaju za poneti, ja volim palačinke ?

 

 

Kad budem mrtav i beo

October 7, 2017 Zlatko Blog
0 Comment

 

iliti odgovor vinara na pitanje: Kada možemo probati perjanicu vaše vinarije? Ili nešto sa natpisom Limited? Ili nešto…išta… Pozdravite vašu mamu.

 

Često imamo situaciju da vinar izlaže na nekom sajmu, ali ne izlaže sva svoja vina. To su najčešće baš one etikete zbog kojih većina i dolazi na njegov štand. Neki čak izlažu samo flajere, ali nema degustacije. Menja se vinska karta u restoranu? Donosi se flajer i nudi stisak ruke. Muški stisak. Vino za degustaciju? Nema ga. Možda i bude neka boca, ali sigurno ne onog vina po kojem svi znaju tog vinara. Zašto? Hmmm…

Kondorov let (entuzijazam, iščekivanje, optimizam)

Svi ljubitelji vina, bez obzira na kvalitet i cenovni rang, jedva čekaju nove berbe, nove etikete. Da probamo nešto novo, nešto što nismo do sad, nove varijacije na temu. Ko se popravio, ko pokvario. Ko promenio. To se ne odnosi samo na posetioce sajmova, već pre svega na somelijere, konobare, ljude koji rade u vinotekama (da, i oni spadaju u ljude!), distributere…

…I onda, dođe taj trenutak: vinar na vidiku. Na štandu ili ulazu u restoran, svejedno. Preko ramena izgovaramo kolegi: „Sad ćeš da probaš vinčugu!“

Kreće poniranje

„Dobar dan. Jeste, tačno je. Izbacili smo novu berbu našeg vina. Premijum, zlatna serija. Kupaža je slična, sa malo više šardonea. Ali arome na nosu, pa to je fantazija! Bela divlja, pa pripitomljena trešnja, cvet mandragore, planinski sladić – omiljeni slatkiš štrumpfova… – Pružamo čašu. – „Inače, što se tiče berbe, enolog ne pamti da je ikad bilo ovako dobro. Čudo!“ – Čaša još stoji u vazduhu. – „Možda ne znate, ali vlasnikova baba , kad je bila beba, prvo je rekla „vino“, pa tek onda „mama“. ROĐAČE, SIPAJ BRE! „Molim? Izvinite, ali ne može…“

Čaša je još u vazduhu, suva.

Ima dosta situacija da se vinar pojavljuje sa flajerom na sajmu ili u restoranu. Detaljan opis vina, vinarije, vinograda, dede, babe, opreme, enologa, konsultanta, gastro savet, savet dekantiranja, savet za služenje, ljubavni savet, pesma, poema… Sevap je da ga pohvalite: „Flajer vam je super. Stvarno. I ova folija preko, pa zlatotisak…ludilo. Khm, ovaj, a vino?“ Tajac. „A, pa vino nismo poneli.“

Obično u prvom krugu sledi sijaset duhovitih doskočica, vrcavih i interesantnih priča. Ali vina nema. Ne sipaju. Imaju male količine.

Ja vas sada pitam, kolege, ako su već tako male količine, zašto ga promovišete? Ako kupac nije zaslužio da proba to vino, zašto ga izlažete na sajmu? Zašto dolazite u restoran sa pričom? Šta ćemo za 10 godina kad svi budu imali po etiketu ili dve koje koštaju po 100, 200 evra?

U Srbiji postoji 12 ozbiljnih vinskih distribucija. 18 vinoteka u Beogradu i 4 u ostatku Srbije. I cca 30 somelijera koji imaju uticaja na vinske karte i potrošače, 4 vinska blogera i jedan Perica Merlo.rs. Sa 50 flaša vina, pokrivate celu Srbiju, ali nekima je bolje da se to popije sa kumom Milicom iz Pančeva ili da čami u podrumu čekajući, božemeprosti, naslov teksta.

Glavom u beton

„To vino je skupo!“ Sjajno. Znači i ti misliš da su ti vina skupa? Konačno se u nečemu apsolutno slažemo. Ma najlakše je da ti daš flajer somelijeru, a on ako hoće da proda neku flašu, nek lepo prosledi flajer gostu u restoranu. Još bolje, neka slika flajer, ko će to da štampa stalno… Pa da, svakako svi imamo telefone sa kamerom. Ali šta ćemo ako to nije to? Šta ako je vino 10 puta bolje nego pre? Šta ako vredi duplo više nego što mu je cena? Maler. Evo tebi flajer i svi sretni.

Nema dalje od dna. Ili ima?

„Ali možete da kupite flašu, opisao sam vam kakvo je vino.“ Vlasnik je zabranio degustaciju, ali nije prodaju? Pa sjajno. Da li sve ovo sami smišljate ili uzimate neku agenciju? Koliko košta ova boca mog bivšeg omiljenog vina? 2.000 dinara? Super. Ja stvarno mislim da ovo vino vredi jednu pravougaonu maslinasto – zelenu novčanicu, sa žigom. Milutin Milanković je na njoj. Ozbiljan lik. Akademik. Bio mnogo pametan. Samo vlasnik novčanice mi ne dozvoljava da je dajem po sajmovima i restoranima. Maler. Imate sa sajtu nbs.rs detaljniji opis, ako vam ovaj nije bio dovoljan. Uzmi sebi i jednog Nikolu Teslu. Ja častim.