Petram wine&spirits festival

April 9, 2024 Zlatko Dogadjaji
Off

Najbolje vinarije i destilerije regiona u Petramu!

 

Prvi PETRAM Wine&Spirits festival će se održati u Petram resortu, u mestu Savudrija, 25. maja, sa učešćem preko 70 vinarija i destilerija.

Petram Wine&Spirits festival je jedan od najekskluzivnijih vinskih događaja u Istri. Na jednom mestu će se okupiti sve renomirane vinarije iz regiona, sa ciljem da predstave svoja najbolja vina, pred nastupajuću letnju sezonu. Posetioce očekuju retka vina, stare berbe i puno ekskluzivnih degustacija.

Festival ima ambiciju da na jednom mestu i profesionalcima i entuzijastima ponudi ono najbolje na regionalnom tržištu i da bude vrhunska platforma za degustacije, diskusiju i druženje ljubitelja vina i vinskih profesionalaca.

Petram Resort & Residences je novi resort sa 5 zvezdica u Savudriji, na samom severozapadu Istre. Poseduje aparthotel sa 179 premium apartmana te 55 luksuznih vila. Dok ceo resort odiše WOW efektom, najspektakularniji prizor je ipak na krovu aparthotela gde se nalazi najveći krovni infinity bazen u Evropi, kao i Rooftop restoran sa čije terase se pruža pogled na Piranski zaliv i snežne vrhove Dolomitskih Alpa.

Gostima će ulaznice za salon biti dostupne preko GigStix servisa i na samom ulazu.

Vinska karta u doba korone

December 10, 2020 Zlatko Blog
0 Comment

Možda vam zvuči suludo, ali sad, baš sad je idealno vreme da promenite vinsku kartu.

Da, znam: ograničeno radno vreme, nema gostiju. Svako pravno lice sa vinskom kartom je trenutno obeleženo, kao žene sa crvenom kosom u srednjem veku, sve znam – ali da, baš sad treba da promenite vinsku kartu.

Zašto?

Kad vam neko (ipak) udje u objekat, a nije inspekcija, komercijalista ili zaposleni i poželi da pojede, možda i popije nešto, šta nikako ne treba da se desi? Da mu date vinsku kartu i kažete: “Znate Korona je… ovo nema, nema ni to, e to baš juče nestalo…”

Ponuda kao takva, treba da ima sve. Kao prvo, vinsku kartu napravite na A4 papiru, odaberite neki lep font, može i logo i ime restorana, papir u boji…ma idi, milina… ”Vinska karta u doba korone” – ne treba da bude skuplja od 4 dinara po komadu. Da, da, mogu odmah da se izvinim vlasniku kafane “Bata Kole i lopovi” jer ima vinsku kartu od jagnjeće kože na orahovom drvetu.

Kako napraviti vinsku kartu?

Neki somelijeri prave po vinskim regionima Srbije, neki po sortama, neki metodom “Ofrlje”, neki na osnovu jelovnika, pozicije restorana i tipa gostiju koji dolaze. Ja hrabro uzimam da napravim predlog za “Korona vinsku kartu” (jednog dana kad ovo bude opšte prihvaćeno, ako me se sete, sete…)

  1. Deo: Dogovori, ugovori, sponzorstva

Ako vas je neko “podržao” finansijski sa vinom, treba ga ispoštovati i ovaj period, jer i kad ovo prodje trebaćete jedni drugima. Kakva god situacija bila vina od ovih kuća morate imati na lageru. Za skuplje varijante vina iz ove kategorije možete da upotrebite čuvenu jo-jo taktiku. Jo-jo taktika znači: Imate jednu bocu na lageru. Gost poruči, vi šaljete šankera u vinoteku/distributera po vino, “vraćaj se, neće više piti”, “idi opet, došao mu drug”, “ne kupuj, zvala ga žena”, “kupuj, posvadjao se sa ženom” i slično.

  1. Deo: Vina na lageru

Koliko god ja živeo od prodaje, slažem se da sad nije vreme za poručivanje robe ako već imate nešto na lageru. Nekad je bilo: Da li imate vino? Da, imamo oba i belo i crveno”. Sad je vreme takvo: Da li imate vino? Da, imamo.

Vino sa lagera podelite u dve grupe. Prevelike količine i ne tako velike količine. Ako nečega imate prevelike količine, iz 101 razloga, treba da pozovete vinariju još koliko danas (ne distributera). Treba da im na vreme najavite koje količine imate belog, rose vina, da saznate da li će biti problem ako želite da zamenite etikete (berba za berbu, ili jedna etiketa za drugu). Da vi možete da planirate šta ćete raditi sa lagerom. Da vas ne sačeka proleće, leto a vi imate vino koje je “na respiratoru” i po pogrešnoj ceni.

Ostalo sa lagera, kako neko vino nestane, nova vinska karta, bez tog vina.

  1. Deo: “Tante za kukuriku”

Možda će glupo zvučati ali sada kad nema posla, svaki prihod znači, svaki obilazak, poseta, pojeden kolač, popijena kafa. Ima partnera koji vas obilaze ima i koji ne obilaze. Treba razumeti da ima ljudi koji ne žele da dolaze iz ličnog straha, ima I onih kojima firma brani, i njih ne treba kažnjavati, ali zato treba nagraditi one koji dodju u leglo zaraze.

  1. Deo: “Da, stvarno zašto”

Izuzev prve tri kategorije, iz bilo kog drugog razloga da imate lager stvarno treba da imate odgovor na pitanje zašto? Kum? Traži ga kupac? Lep komercijalista? Distributer? Crkva ga pravi? (Izvini Bože, što ću mozda negativno uticati na realizaciju prodaje Manastirskih vina u Srbiji, sezona zima 20/21)

Na žalost ova zima nije baš vreme za držanje nečeg što vam ne ide ili zbog nekog renomea ili zbog “da imam i iz tog regiona nešto”.

Ovo treba da vam bude vinska karta do proleća. Dok opet ne krenu bašte. Sa ili bez Korone, biće lakše sigurno. A da, za sve ove koji ispadnu sa vinske karte, lepo im objasnite situaciju I da sačekaju proleće. Svaki vinar koji neće da razume vašu situaciju, kažete mu: “Imam 2 slobodna mesta u prvoj grupi”,pa ko voli nek izvoli.

Bajka o tri prodavca lubenica (ili presek vinskog tržišta u Srbiji u doba post korone)

May 15, 2020 Zlatko Blog
0 Comment

Davno, davno, davno…Daleko, daleko, daleko, postojalo je kraljevstvo u kome su živele male životinje. Svi su bili sretni i veseli, dok jednom nije došla duga i hladna zima. Sve životinjice su se uplašile da će umreti od gladi i hladnoće, pa su odlazile na pijacu samo da kupe drva i hleba. 

Subota jutro. Pijačni dan. Pored prodavaca drva i hleba dolaze i tri prodavca lubenica:. jež, veverica i zec.

Jež je poslagao lubenice. Lepo ih izložio. Znao je da nije baš momenat za kupovinu, ali on već dugo prodaje i zna kako. Okačio je tablu: „Domaće lubenice. 10 dinara – 1 komad“. 

Veverica je došla malo kasnije. Poslagala lubenice. Ukrasila ih cvećem i stavila tablu: „Organske lubenice! 10 dinara – 1 komad“.

Zec je došao poslednji. Poveo dve zečice da privuku kupce. Video cene drugih, pa i on stavio tablu: „Slatka kao avansni kupac. 10 dinara – 1 komad“

Namestili su se i čekali. 

Prošlo je par sati, niko nije ništa prodao. Jedino je kornjača prošla sa svojim drugom. Kornjača je kupila zemlju i od sledeće godine će isto da sadi lubenice i da ih prodaje. Probala svaku lubenicu i konstatovala da će njene biti duplo sladje,a da će ih prodavati za iste pare. Kornjači je čak bilo malo i žao ostalih životinja, jer očigleno će propasti čim njene lubenice dođu na pijacu.

Jež je počeo da razmišlja: „Ako ne prodam, biću u problemu. Dolaze mi i nove lubenice.“ Malo razmislio, pa okačio novu tablu: „ 10 dinara – 1 komad. Ko kupi dve, treća GRATIS!“

Veverica, videvši to, uplaši se da neće ništa prodati, pa promeni i ona tablu: „BESPLATNA LUBENICA! Za svakog ko potpiše da će sledeći put kupiti od mene.“

Sad je zec bio u problemu. Džabe marketing, kad je najskuplji. Zamisli se, pa promeni i on tablu: „Dajem 100 dinara i jednu lubenicu, ko se obaveže da će kupovati od mene.“ 

I dalje nije bilo kupaca. Niko ništa nije prodavao. Ježu je zazvonio telefon. To je bila ježica. „Koliko si prodao? Ne, neinteresuje me koliko je bilo kupaca i koliko su drugi prodali. Pitala sam te koliko si ti prodao?“, govorila je ježica u dahu.“Znači ništa? Nula? Uvek si bio smotan. Ja sam celo leto zalivala te lubenice, proizvela ti najsladje na svetu, na tebi je samo da ih odneseš na pijacu i one se same prodaju, ali si ti i to upropastio. Pričaćemo kad dođeš kući.“ Ježica spusti slušalicu i pomisli kako je trebala da se uda za zeca, jer je on sigurno prodao sve. 

Posle nekog vremena, na pijacu je došao stari lisac, da kupi hleb i drva. Navikao je on bio, i na lepše i, na skuplje, ali zima je. Strpiće se. Prolazeći pijacom, video je i table prodavaca lubenica. Prišao je prvo zecu.  Rekao je da ispod 200 dinara, on ne može da se obaveže. Zec je prihvatio. Lisac je uzeo pare i lubenicu i obavezao se. Doduše samo usmeno i krenuo dalje. Od veverice je uzeo pet lubenica gratis i 20 dinara. Jež nije imao pare, pa mu je dao 7 lubenica i cipele. Lisac se presrećan vraćao kući. Na putu nazad,sreo je medveda, kome je dao sve pare i na taj način smanji svoj dug kod njega, ali će se bar malo zasladiti.

Prošao je dan. Sem desetak lisica, niko nije bio na pijaci. Predveče je pijacom prošla sova, koja je posavetovala prodavce, da će zima proći i da će se opet kupovati lubenice, samo da budu strpljivi. Veverica ju je poslušala, zec i jež su ipak odličili da i sutra dođu.

Nastavak bajke stiže za godinu dana…

Kako naći konobare nakon Korone?

March 30, 2020 Zlatko Blog
0 Comment

Svako jutro kad ustanem razmišljam: Kad će proći korona, zašto jedino ja volim slanu plazmu i koliko dana ću još imati posao.

Zbog korona virusa prvobitno je uveden policijski čas, a kasnije i zabrana rada kafića, restorana, kafana, hotela, bifea…Odmah nakon zabrane menadžeri su pomislili: šta sa konobarima, somelijerima i kuvarima. Vlasnici su drugačiji. Oni su pomislili: šta sad sa konobarima, somelijerima, kuvarima i menadžerima.

Ekonomski gledano matematika je jasna. Prihod apsolutna nula, a rashod? Koliko hoćeš: kirija za objekat, rata kredita… Pa onda taksa za isticanje firme, taksa za isticanje naziva, taksa  za isticanje oznake „pet friendly“… Zatim plate radnika koji svakako rade: čuvari, računovodstvo (da poručim mom računovođi: ne mora više pečat!), spremačice… Pa socijalno i penziono za sve radnike, pa tek onda plate radnika koji ne rade… Robu koja „svakoga dana, u svakom trenutku, sve više napreduje“ i približava se isteku roka trajanja, neću da spominjem. Takođe, tu je kod nekih i potencijalni dug kod nekog Džonija Macole, kod  koga kamata od prvog dana ide kao da je vanredno stanje.

Suma sumarum, minus, ozbiljan minus. Mart, april, drugi kvartal… I ko zna dokle tako. Iz svega toga ili ćemo izaći ili nećemo. Ako nećemo, onda je sve mnogo lakše. Onda nema ničega. Verovatno će preživeti jedino Čak Noris.

Razumno je da mislimo da se to, ipak, neće desiti. Ovo će prestati, ovako ili onako, za 2,3 ili 6 meseci. Što duže bude trajalo, smatraju svi, duža će kriza biti nakon pandemije. Tada će nastati novi problemi… I pre korone smo imali veću ponudu restorana, nego potražnju za njima. Više je bilo restorana i kafana, nego gostiju. Nakon ovoga, ponuda restorana i po restoranima, će ostati više manje slična, a tražnja… Uh…bojim se da će mnogo biti „samo gledam“ kupaca. I ko će pobediti? Jedan je onaj ko bude najjeftiniji(Meni ručak), a drugi ko bude imao sve kao drugi i još nešto. Nešto bolje. Kvalitetnije. Kuvara koji zna da napravi istu pastu danas i od nedelje. Konobara koji ne prelazi na „ti“ posle 5 minuta, somelijera koji kaže „uživaćete u ovom vinu, kao što ja ovde uživam. Verujte mi“. I verovaće mu. On je ta nijansa koja pravi razliku.

Zato, za sto, sad, danas. Pa spisak: ko to čini „moju“ firmu, ko je uticao na stvaranje vrednosti, zbog koga se ljudi vraćaju. Pa onda sa svakim od tih razgovor(jer je zabranjeno više od 5 osoba). Dogovor. Ali dogovor da bude win-win situacija, a ne da ga sačeka aneks ugovora, ili raskid ugovora ili Džoni macola.  Jer svi zaslužuju dogovor, jer je svima vanredno stanje. Jer ljudi cene kad im pomogneš kad je teško.

Dakle, šta raditi sa konobarima? Reći im da sede kući, da odmore noge, da budu sa porodicom, da budu sa ženom, da se naspavaju, da odgledaju sve filmove i serije, da spavaju opet, jer kad ovo prodje, sledi nam rat. Ozbiljan rat. Rat za kupca.

Saznajte ko će birati najpopularnije vino u 2020.!

January 20, 2020 Zlatko Blog
0 Comment

Vlada Kovač, organizator konferencije „Webiz“ (besplatna reklama, prim.aut.) mi je saopštio mnogo lepih vesti tokom našeg poznanstva, ali ni jedna se ne može meriti sa ovogodišnjom:

„Prolazi trend Influensera globalnog tipa, koji promovišu i pelene i orbit žvake, i dolazi vreme mikro influensera…“

Mikro influenseri?! Hm…Šta mu to dodje?

 

„Influenseri su osobe koje se bave internet marketingom i imaju uticaj na formiranje trendova u određenim nišama, a Mikro influenseri su (uglavnom) Instagram ličnosti koje nemaju veliki broj pratilaca, ali koji imaju „influence“, veći uticaj od velikih influensera prema kojima su pratioci postali čak i malo podozrivi zbog očiglednog sarađivanja sa brendovima na većini fotografija.“ Izvor: Samoobrazovanje.rs

 

„…nemaju veliki broj pratilaca…“ OPA! ŠTA JE SAD SRPSKI VINARI?

Konačno će pravda biti zadovoljena! Konačno ćemo svi mi srpski vinski blogeri, jutjuberi, tviteraši, instagrameri, svi mi koji pišemo o vinima, slikamo se sa istim, i lajkujemo jedni drugima, svi mi koji slikamo istu flašu iz više uglova pa kačimo sliku u aprilu, avgustu i oktobru, postati važni! Svi mi koji imamo po 500 pratilaca (od toga 200 kineza, zbog ključnih reči) ćemo dobiti na značaju. Sad više neće biti na sajmu: „Bio si juče na mom štandu i probao sve“, „Juče ti je taj pored tebe bio kum, a danas momak koji uskoro otvara vinoteku“, „Nemoj mi nuditi sveće u obliku flaše vina“, „Ne možeš uzeti prazne flaše vina, jer si već pijan kao morka“.

Već vidim kako nas i najveći vinari (i po visini i po prodaji) sa osmehom dočekuju na štandu:

„Kako mi je drago da Vas (o da, VAS…) vidim „Joco flašo 007“ opet. Pre dva sata kad ste bili na mom štandu i probali sve i slikali se sa svima, baš ste kratko ostali. Evo predlažem da probamo ponovo vina, da vidimo kako su se u medjuvremenu razvila, možda vi kao apsolvent više ekonomske – smer finansije, imate ponovo neki savet za mene diplomiranog enologa. Samo po proverim, vi ste uticajni u zoni: „Ulica Maršala Tita od 9 do 51, Kikinda, jel tako?” Mikro influenser Joca flaša 007: „Tako je, ali samo neparni brojevi“. Pa kako drugačije….

„Prema tome mikro influenser može biti i osoba koju prati 150.000 ljudi, ali i osoba koju prati samo 5.000 ljudi. Aktivno“ Izvor: Samoobrazovanje.rs

5.000? Aktivno? Uff! Ništa braćo saborci, još samo malo strpljenja, ne odustajte! Doćiće uskoro i trend „NANO INFLUENSERA“, pa ćemo se i mi pitati!

Skupljači perja ( trofeji, nagrade i ostali snovi vinara)

May 9, 2019 Zlatko Blog
0 Comment

Stiže u maju… Stiže, evo sad će. Stigao je! Ko je stigao? Vožd? Ma ne, rezultat sa Decantera! Kao i svake godine kad proleće u Srbiji odmakne, a vinogradi dobro olistaju, dolazi vreme prvih rezultata sa vinskih takmičenja. Groznica može da počne!

Da li volimo takmičenja?

Kao i obično, postoje dve opcije: “Da” i “O, da”. Međutim, naše podneblje je malo specifično. Volimo samo takmičenja na kojima ćemo da pobedimo ili bar izgubimo sa “manjom razlikom“ od drugih direktnih konkurenata. Niko od nas, ni kao klinac, nije sanjao o kvalifikacijama za Olimpijadu. Koga to interesuje? Kvalifikacije? Nekog luzera. Mene zanima da budem šampion bre! Himna, medalja, protivnici u očaju, svi vrište…. Dobro, oni realniji su zamišljali i poslednjih 10 sekundi utakmice. Ali to je to. Deset sekundi trčanja i truda. Maksimalno!

Očekivanja. Samo realno…

Da li smo realni u očekivanjima? Zašto bi bili? Kome je realnost dobro donela? Od trenutka kad se vina pošalju, svaki vinar svakog jutra redovno čita mejlove jer očekuje “Dear Sir, stiglo nam je Vaše vino. Otvorili smo jednu bocu. Upiškili smo se od kvaliteta, te smo odlučili da ukinemo takmičenje, jer posle ovog Vašeg zlata, nema smisla ocenjivati druga vina.“ Ispod toga još 50 mejlova iz USA, UK i Rusije sa molbama za franšize i otkup cele vinarije. Kinezi? Stoje ispred kapije.

Kad prođe početna euforija, ipak se malo ozbiljnije razmisli i… I napiše se govor i kupi odelo u kome će se primiti nagrada za „najbolje vino univerzuma“. A drugo mesto? Opet naše. Sledi plan povećanja proizvodnje za cca 2000%. Da li “Rols rojs“ možeš brendirati? Hmm… Kad vide nagradu, daće!


Ali bar vrednujemo…

Kad već vinarije šalju uzorke, to znači da vrednuju određeno takmičenje. Jel’ tako? Pa, nije baš. Malo. Vrednuje se samo u onoj godini kad se dobije Nagrada. “Te godine je bilo fer, ali sada…”. Zapravo, većina vinara nije ni upoznata sa samim takmičenjem, a osnovna pokretačka energija za učešće je: “poslao je onaj, i dobio nešto, a naše je bar 20% bolje”. A onaj je onomad poslao jer je drugi put kad je seo za kompjuter ukucao „wine competitions“ i poslao vina svuda, redom po Guglovim rezultatima. (Prvi put kad je seo guglao je Severinu).

Postoji i druga opcija slanja vina. Vinarije gde je poslednja reč – ženska reč. Supruga. U tom slučaju takmičenja kao da se biraju na osnovu odgovora iz leksikona iz osnovne škole, iz rubrike “Gde želiš da otputuješ?“ London, New York, Tokio….Eh, da šeici znaju gde im leži lova, odavno bi uspostavili “Dubai Wine Fest“. Nagrade se preuzimaju lično. Dodela na plaži. Pa komšinice da crknu. Samo obavezno da se uradi najava takmičenja bar tri meseca unapred. Ipak slave, roštilji, gulaši i krempite ostave trag.

Jela koske i kačamak, pušila najgoru krdžu…

I šta si uštedela? Šta će se desiti? Ništa. Kako se pokazalo do sada, velika nagrada ima efekat kao kad trčite maraton i neko vas vespom preveze 500 metara. Super. Hvala. Naravno da znači. Ali ostalo je još 41,5 kilometara. Toliko i nagrada traje. Podigne se prašina. Svi apsolutni nepotrošači (enolozi, komercijalisti, vinski radnici) se potrude da kupe i probaju pobedničko vino. Nekima se svidi, nekima ne, i polako se sve vrati na stari put.

Da li ipak nagrada može doneti i neku drugu soluciju? Naravno da može. “Onaj sa vespom“ može da vas odveze 500 metara od maratona. Na korzo, u more. Uđe bubica u glavu, a onda ode glava. “Pa ja pravim odlično vino. Šta će mi sajam, degustacija, promocija, rad, radnici…“ I tako počinje puno puta viđeni put u propast.

Rezultati? Padnite mi na grudi!

Da li se rezultati prihvataju među kolegama? Ma, važi… Komentari, posebno oni konspirativni, uglavnom izgledaju uvek isto: Platio. Ko zna šta je poslao, tako sam mogao i ja. Ima on nekog ujaka u Tokiju, radi kao taksista, sigurno je upoznao nekogu sudiju… Vodio sestru od sudije kod sebe, da naoštri nos.

Da li može dobro vino da ostane bez nagrade? Naravno. Postoji sijaset objektivnih okolnosti zbog kojih neko vino može loše da prođe na takmičenju. Da, sudija je ozbiljan lik, ali njemu vino donosi osoba koja radi za dnevnicu. Koja pobrka dva sovinjona, 34 i 35, u degustaciji. Kuriru koji nosi vina pukne guma, dok on promeni, auto na plus 30, sva vina ciknu. Recimo. Ili nas možda sudija stvarno mrzi. Na primer, neki srpski taksista ga opelješio za pare.

Da li ipak treba slati?

Nagrade imaju smisao, ali ne onaj koji vinari očekuju. Priznanja imaju najveći uticaj u inostranstvu. Tamo negde, na pravim vinskim tržištima, saznaju da se i u Srbiji prave odlična vina. I mic, po mic, Srbija se, bar u regionu, vraća na mesto koje zaslužuje. Ako smo pre bili Neko & Nešto u vinskom svetu, zašto ne bi bili opet?

Lično bih pre prihvatio 4 srebra, nego jedno zlato. Džabe majci jedan Nikola Jokić, ako ima još tri Zlatka Živanića (pu, pu, daleko bilo…). Nagrada je znak da smo na dobrom putu. Da radimo dobro i da treba da nastavimo. Iznova i iznova, dok ne vidimo stvarni benefit. Tako da ipak čekamo rezultate, nagrade i medalje. Jedne da skupljaju prašinu, a od drugih da leti perje!

Kako postati najbolja vinarija Evrope! 100% radi!

December 16, 2018 Zlatko Blog
0 Comment

Predmet uz koji ćete postati najbolja vinarija Evrope je ćebe. Ali kvalitetno ćebe.

Zašto?

Ajmo redom:

Vinska branša u poslednje vreme ima meteorski uspon u Srbiji i regionu. Vinarije i vinarijice niču kao pečurke. Velik novac se ulaže. Dosta i država pomaže. Mnogi su videli svoju šansu da zablistaju.

Većina vlasnika vinarija ili onih koji će to postati u narednom periodu, odlaze u inostranstvo, obilaze svetski poznate i priznate vinarije iz Italije, Francuske, Španije… Veliki deo vinarija se opremio najboljom mogućom opremom. Najboljom mogućom, ne u Srbiji, već na svetu! Francuski konsultanti, ISO standardi, HACCP, geo poreklo, burad? Najbolja…Ma imamo sve, ali…

Kada se opremi vinarija, kreće se u trku: komercijala, marketing, zovemo prijatelje, društveno koristan rad? Pa to smo uvek čekali! Konsultatni? Od onih lepo obučenih, za 2.000e mesečno, do onih koji znaju. Daj od svakog po 2. Degustacije, promocije, sajmovi – pun gas. Svaki dan, ali…

Ali sve nekako sporo ide. A sve smo uradili kao i oni „najveći“ u Evropi. Hm. Ajmo degustacija. 5,10 vina sa 100 Parkerovih poena, eventualno 99. Ni jedna vinarija u Srbiji nema viziju da za 10 godina pravi vino koje će dobiti 98 poena. Eventualno 99 poena, kad je loša godina. Degustacija, hmmm. Pa ovo naše je isto to kao i ovo od 100 poena, što se prodaje u Americi i Japanu, a mi…

Tajna uspeha je u ćebetu!

Želite da budete najbolja vinarija u Evropi? Kupite kvalitetno ćebe! Pa u nedelju, sina i/ili ćerku pod ruku, pa u vinograd. Raširite ćebe, pa sa svojim podmlatkom karte, šah, klikeri, barbike, sličice, igre prodavnice… Sledeće nedelje opet. Pa one tamo opet. Znam da vlasnici nekih vinarija ne planiraju, ali jednog dana kad „odete po račun“ kod svog Boga, pa vaše dete nasledi vaš imetak i ono će ići i govoriti: „Eeee, ovde je mene moj tata dovodio“…. Pa sin svog sina, pa sin sina i tako, jedno 10, 15 generacija…

Vreme na žalost ne možemo kupiti…Kad se upoređujemo sa drugima (najboljima samo, naravno) zanemarimo koliko godina oni postoje. Takođe, ni oni (bitange vinske) nam neće pričati o tome kako je npr. Čukun čukun deda, hteo hteo da se obesi o lozu, kad mu je prvi put pao led, ili da je prababa htela sve da proda i ode sa Američkim mornarom u romantični život (Ali su srećom Rayan-a spasili i od ženidbe, pa baka ostala u vinogradu).

Na odličnom smo putu, sve radimo kako treba,samo…Ćebe!

TRAŽI SE KONOBAR! Živ ili Mrtav!

August 16, 2018 Zlatko Blog
0 Comment

Pre 100 godina porodica Korleone upravljala je sindikatima lučkih radnika.  Da nekakva porodica Korleone danas postoji, njeni članovi bavili bi se udruženjem konobara! Kakav kokain, trgovina oružjem i belim robljem, kakvi bakrači! Lova je na ajnceru!

 

Kada se dokoni, čekajući prevoz ili stojeći u redu na trafici zagledate u ulične oglase, videćete kako ljutu bitku, prelepljeni jedno preko drugog, vode: kamagra, put na Ostrog, čistim tavane i tražimo konobara. (Usput, nema veze sa temom, ali više ne vidim „kupujem kosu“, a sa godinama postajem zainteresovan).

Gde nestadoše konobari?

Nekada su se ljudi ozbiljno školovali za posao ugostitelja. Istina, bilo je i onih drugih, ali oni nisu tema. U svakom slučaju, ljudi su odlazili u penziju kao konobari. Težak, ali zanimljiv posao. Jesi ceo dan na nogama, ali srećeš razne ljude, uvek si u centru zbivanja. Opet, kad „predaš“ smenu, može meteor da pogodi lokal, nema stresa. Uz to, ako si dobar, redovno dodatno zaradiš na bakšišu, a bude i dobre klope za džabe… Međutim, pravih konobara odjednom nigde nema!

Dobro se sećam kada sam prvi put ostao bez konobara. Svadba moje sestre Vesne u Baošićima. Moji su mislili da konobar ne dolazi jer smo na poklon doneli komplet šoljica, ali ustvari, momak je tokom smene otišao na brod… Bar je tako ona rekla.

Zapravo, nisu konobari nestali, samo što ti konobari na koje smo navikli ne služe više nas, nego preplanule Francuze, brbljive Italijane, radoznale Azijate i ostarele, ali situirane Amerikance, negde po Mediteranu ili na obalama Pacifika. Bezveze. A imali su skoro svi lepu platu. Neki od njih i redovnu, a retki i na račun (veći deo). Bakšiš u Srbiji? Ihaj… Pa svi volimo da nas konobar prepozna, odmah donese „uobičajno“ i da napravi šalu ako oseti da treba, a mi ga počastimo. Ja prvi. Ako je račun 873 dinara, ja kažem zaokruši na 900. Ako je 1000 dinara, maler, ali nisam ja kriv što je okruglo. Kako da mu dam, kad imam tačno toliko novaca? Više sreće sledeći put.

Dakle, znamo zašto su i gde otišli… Da rade tamo gde je plata cela, gde kupci ostavljaju 10% bakšiša od računa. Gde i konobari imaju radno vreme i gde posle tog radnog vremena nisu u sivom gradu i drndavom prevozu, već u Dubrovniku, Nici, Rovinju, Đenovi i Njujorku.

Šta ćemo sa nama ovde?

Nećemo govoriti o onima koji se edukuju, koji katkad prouče jelovnik i vinsku kartu, čisto da pogledaju šta sve ima u ponudi i da li znaju sve da izgovore. Ti imaju posao. I ne planiraju nikakve promene. Zašto bi? Njima se i smeši penzija. Govorimo o onim drugima, koji nekako nemaju sreće sa poslodavcima. Zašto bi išta učili, proučavali, išli na kurseve o vinu, trudili se da budu čisti, obrijani i ljubazni, kad je manjak konobara? Naći će posao svakako. Doduše na par meseci…
– Gost: “Želimo da narušimo teleća špic rebra“
– Konobar: „To ima ovde? Stvarno? Pa to je sjajno. Naručim ja za Vas, a i za sebe. Neću smetati? Svakako nisam išao na pauzu, a uostalom je manjak konobara“.
Na žalost, takvi kad odu, već sutra ćete ih videtu u drugom, pa u trećem lokalu, dok ne okrenu pun krug i neretko se vrate na početnu tačku.

Šta se ustvari desilo?

Ugostiteljstvo je doživelo ozbiljne promene. Ako je profit od držanja ugostiteljskog objekta bio X, sada je “X – 1”.  Troškovi za porasli, a svi traže kvalitet i kvantitet, konkurencija je nikad veća. I ono malo radnika, razvučeno je gde koji. Ne samo lokalno, već u čitavom regionu nedostaje dobrih konobara, kuvara, somelijera…  Svi vlasnici koji su to shvatili. prihvatili i objasnili ženi da od sad imaju „X-1“ para, prebrodiće i ovu krizu.  Ako su već prebrodili i to da kod kuće jedu pekmez iz čaša, jer u teglicama služe limunade u kafani… Oni koji nisu, još neko vreme će menjati konobare, kao na traci. Dok traka ne prestane da se vrti…

Zlatko časti menadžere: kako zadržati konobara

 Nije uvek sve u parama. Možda ga priženiti za nekog iz računovodstva, dati mu mogućnost da gađa gosta koji mu ostavi bakšiš u gvozdenjacima(istim tim gvozdenjacima), možete da provučete kroz razgovor ”baš jutros čitam, opet neka epidemija side na kruzeru…”, kad je nervozan ‘dati’ mu sastanak sa komercijalistima, da se izduva, Koliko god ljuti bili, uvek može biti i gore: bar nije kuvar!

 

Ponuda za vlasnike i menadžere restorana: Prodaje se prijatelj! (Greške u prodaji I deo)

June 7, 2018 Zlatko Blog
0 Comment

Prodajem prijatelja. Nazovimo ga Siki. Malo prešao i prošao, dobar, Vaga u horoskopu, navija za Partizan (svi imamo neku manu). Žena, dvoje dece, B kategorija, engleski i tako…. početna cena? Milion! (Sad bi njegova mama rekla, “imam ja još dece, ako treba”)

Zašto milion? Pa krenimo redom.

Siki ne proizvodi ništa: vino, sok, rakiju, sveće, mediće za uz čaj, stolnjake od damasta, fontane od flaša vina, kraft pivo…Baš ništa. On vas nikad neće pozvati i reći: „Ćao školski, e, počeo sam da proizvodim neko vino, a ti imaš restoran. Koga ćeš prodavati, ako ne vino od svog druga!“ Možda ono koje je popularno? Kvalitetno? U trendu? U ugovoru? Ma jok…Verovatno razmišljate kako neko uopšte može da pomisli, da će neki ugostititelj ubaciti NN proizvod, samo zato što ga proizvodi njegov drug iz klupe, ali eto…Siki to sigurno neće uraditi.

Idemo dalje. Siki ne jede po restoranima. On ne zove za 1. maj ujutro, da rezerviše sto, sa pogledom na Dunav (a gde drugde?!). On ne dodje jednom godišnje u klub samo kad peva „Lepa Željka&Zelenish bend iz Odžaka“, pa u separe. Neće spajati stolove. Razmišljate: „Zlatko sad si preterao. Pa koji prijatelj bi to uradio u restoranu kod svog druga?“ Siki sigurno ne.

A kad i dodje da jede, naruči što mu preporučite. Ne raspravlja se.  Neće naručiti: „Biftek u biber sosu. Samo bez bibera, ali taj sos“. Na sreću ili na žalost, neće vam ni sugerisati da treba da pravite neke izmene u jelovniku. Neće vam dati „besplatnu ideju“ kako da poboljšate svoj posao. I da, plati račun. Ovo ću napisati opet: plati račun. Bez da kaže: „Ja znam vlasnika, jel imam neki popust?“. Znam, znam….ni ja nisam nikad čuo da je neko bilo šta od ovog uradio, ali eto, čisto da kažem.

Siki je pušač, ali puši u prostoru predviđenom za to. Ako ovog prostora nema, izađe napolje. On neće zapaliti cigaru bilo gde, jer mu je vlasnik restorana prijatelj. Znam…Da se ne ponavljam…

Siki ne „deli“ svoje prijatelje drugima.“-Siki, da li znaš nekog ko bi mogao da mi pomogne…“ „Ne.“ On nikad neće, nekom trećem, reći: „E, moj prijatelj drži restoran, sad ćemo da ga zovemo da dođe i da kupi to što ti prodaješ. Ma ima odmah da dođe, pa prijatelj mi je“. Ispadne da, prijatelj ugostitelj, ceo dan sedi u kolima, na leru, i čeka da čuje, gde treba da dođe. Siki, čak neće ni broj telefona da da. Baš bezveze. Ali takav je.

Takav je Siki. Pa da krenemo licitaciju od milion. Neko daje više?

Zlatko savetuje:

Ovaj put, Ministra prosvete. Imam ideju koja bih pospešila i pojednostavila rad naše privrede. Kao što postoje gradovi pobratimi, tako treba da postoje škole kumovi. Srednja hemijska da bude kum srednjoj poljoprivrednoj, ekonomska hemijskoj, ugostiteljska ekonomskoj,  umetnička ugostiteljskoj, poljoprivredna umetničkoj. Što bi u praksi bilo: Poljoprivredna proizvede grožđe, pa ga da kumu u hemijskoj da napravi vino, pa ovaj da svom kumu, u ekonomsku, da to proda, ovaj svom kumu u ugostiteljsku, da kroz restoran rastoči, a ovaj svom kumu koji peva, svira i crta, na nadje način da ljudi dodju i piju. A kad umetnik nema motivaciju, ode kod svog kuma na njivu i gleda vinograde. Zatvoren krug. Naziv projekta: Bog na nebu, kum na zemlji.

Potencijal vina – kompliment ili zabluda

April 10, 2018 Zlatko Blog
0 Comment

Razgovor u mesari:

„- Stižu mi večeras gosti, šta mogu dobiti za 200 dinara?“

„- Mogu Vam dati jedno pile od 2 kilograma…ili jaje…ali nojevo jaje. Ono ima potencijal da se iz njega izlegne NOJ…koja može imati i do 200 kila!!!“

„- Pa dajte jaje, to ću poslužiti večeras gostima, ipak to ima potencijal…“

 

Čitao sam tekst (ne bih išao toliko daleko da kažem „od mog prijatelja“) Perice Radovića, poznatijeg kao Merlo.rs. Opisivao je jedno vino ( s obzirom da se vino ne reklamira ni kod njega, a ni kod mene, nazvaćemo ga „Cvrca“). Deo koji mi je zapao za oko, jeste da je Perica dao preporuku za „Cvrcu“, ali je isto tako napisao da vino „nije još spremno, ali ima potencijal“. Biće spremno, ima vremena…po njegovom sudu na jesen, ali je preporuku dao sad. Lepo od njega. Galantno. „Cvrca“ inače košta 1.250 dinara.

Kad neko komentariše neko vino ja obično memorišem „valja“ ili „ne valja“,nema treće. A kad ga treba otvoriti? Pa čim imaš sa kim, tema uvek ima… Potencijal? Kad čujem da neko vino (cenovno do 10 eura) „ima potencijal“, a na tržištu je, moje pitanje je: Zašto je sad stavljeno u prodaju? Da li je moguće da vinar nije prepoznao potencijal vina, pa sačekao još malo i onda ga plasirao na tržište po većoj ceni? Da li je morao da ga plasira, znajući da je prerano? Možda ne veruje da njegovo vino ima potencijal?

„Zlatko, poklanjam ti ovo vino, ali otvori ga tek za 4 meseca. Sad je onako, ali ima potencijal da za 4 meseca bude odlično“ Uf. Plati internet, produži parking, menjaj gume na letnje, čestitaj rođendane koje te je Facebook lepo podsetio, sutra je voćni dan…ma ko će zapamtiti još i kad vino piti. Ili mi pokloni vino kad treba, ili se mani. To mi je kao kad ti baka da 1.000 dinara i kaže: „ Za ovo kupi sebi kapu i rukavice“. Bako, “Panini” je ovu crvenu već proknjižio kao prihod, mani se. Pijem kad ja hoću. A već vidim da hoću za vikend.

U Srbiji poimence možemo nabrojati ljude koji čuvaju vina za „kad im bude vreme“, ostali otvaraju odmah. Da bih potvrdio svoj stav, napravio sam i malu anketu na Facebook-u.

70% ljudi otvara vino prvom prilikom, a ne kad je preporuka.

Kod čuvanja vina „da ispune svoj potencijal“, postoji još jedan problem, koji su nažalost mnogi osetili na svojoj koži, da ne kažem vinu: Neupućenost okoline. Ja svaki put kad odlazim od kuće, zamišljam kako mama Vera i npr. komšinica Buba, gledaju četvrtfinale „Parova“ i jedna kaže: „Ajde da popijemo čašu vina“. Mama naravno neće uzeti bocu u obliku fiće (koja košta 500 dinara), već neko koje dugo stoji u podrumu, jer to verovatno neću da popijem (Mamina logika)…Mama pije „bambus“, Buba „musolini“ (za neupućene: to je mešavina fante i vina), i ode

Ali opet kad kupujemo spominjemo taj potencijal. Potencijal ima smisla za vina koja će “odležavati”, koja su namenjena za neko buduće vreme. A kakve veze ima potencijal ako bocu otvaramo večeras? Nikakve. Više je negativan znak da vino nije spremno.  Imamo i mazohiste: „Ja sam pio to vino još pre xy godina. Videlo se da ima potencijal.“ Bravo majstore.  To mu dođe kao da se hvališ da si se ljubio sa Monicom Bellucci. Ali kad je ona imala 9 godina. Nije to poenta. Treba ga piti kad mu je vreme, odnosno, treba ga kupiti kad mu je vreme. Da odemo još i korak dalje, treba ga prodavati i preporučivati kad mu je vreme.