TRAŽI SE KONOBAR! Živ ili Mrtav!

Pre 100 godina porodica Korleone upravljala je sindikatima lučkih radnika.  Da nekakva porodica Korleone danas postoji, njeni članovi bavili bi se udruženjem konobara! Kakav kokain, trgovina oružjem i belim robljem, kakvi bakrači! Lova je na ajnceru!

 

Kada se dokoni, čekajući prevoz ili stojeći u redu na trafici zagledate u ulične oglase, videćete kako ljutu bitku, prelepljeni jedno preko drugog, vode: kamagra, put na Ostrog, čistim tavane i tražimo konobara. (Usput, nema veze sa temom, ali više ne vidim „kupujem kosu“, a sa godinama postajem zainteresovan).

Gde nestadoše konobari?

Nekada su se ljudi ozbiljno školovali za posao ugostitelja. Istina, bilo je i onih drugih, ali oni nisu tema. U svakom slučaju, ljudi su odlazili u penziju kao konobari. Težak, ali zanimljiv posao. Jesi ceo dan na nogama, ali srećeš razne ljude, uvek si u centru zbivanja. Opet, kad „predaš“ smenu, može meteor da pogodi lokal, nema stresa. Uz to, ako si dobar, redovno dodatno zaradiš na bakšišu, a bude i dobre klope za džabe… Međutim, pravih konobara odjednom nigde nema!

Dobro se sećam kada sam prvi put ostao bez konobara. Svadba moje sestre Vesne u Baošićima. Moji su mislili da konobar ne dolazi jer smo na poklon doneli komplet šoljica, ali ustvari, momak je tokom smene otišao na brod… Bar je tako ona rekla.

Zapravo, nisu konobari nestali, samo što ti konobari na koje smo navikli ne služe više nas, nego preplanule Francuze, brbljive Italijane, radoznale Azijate i ostarele, ali situirane Amerikance, negde po Mediteranu ili na obalama Pacifika. Bezveze. A imali su skoro svi lepu platu. Neki od njih i redovnu, a retki i na račun (veći deo). Bakšiš u Srbiji? Ihaj… Pa svi volimo da nas konobar prepozna, odmah donese „uobičajno“ i da napravi šalu ako oseti da treba, a mi ga počastimo. Ja prvi. Ako je račun 873 dinara, ja kažem zaokruši na 900. Ako je 1000 dinara, maler, ali nisam ja kriv što je okruglo. Kako da mu dam, kad imam tačno toliko novaca? Više sreće sledeći put.

Dakle, znamo zašto su i gde otišli… Da rade tamo gde je plata cela, gde kupci ostavljaju 10% bakšiša od računa. Gde i konobari imaju radno vreme i gde posle tog radnog vremena nisu u sivom gradu i drndavom prevozu, već u Dubrovniku, Nici, Rovinju, Đenovi i Njujorku.

Šta ćemo sa nama ovde?

Nećemo govoriti o onima koji se edukuju, koji katkad prouče jelovnik i vinsku kartu, čisto da pogledaju šta sve ima u ponudi i da li znaju sve da izgovore. Ti imaju posao. I ne planiraju nikakve promene. Zašto bi? Njima se i smeši penzija. Govorimo o onim drugima, koji nekako nemaju sreće sa poslodavcima. Zašto bi išta učili, proučavali, išli na kurseve o vinu, trudili se da budu čisti, obrijani i ljubazni, kad je manjak konobara? Naći će posao svakako. Doduše na par meseci…
– Gost: “Želimo da narušimo teleća špic rebra“
– Konobar: „To ima ovde? Stvarno? Pa to je sjajno. Naručim ja za Vas, a i za sebe. Neću smetati? Svakako nisam išao na pauzu, a uostalom je manjak konobara“.
Na žalost, takvi kad odu, već sutra ćete ih videtu u drugom, pa u trećem lokalu, dok ne okrenu pun krug i neretko se vrate na početnu tačku.

Šta se ustvari desilo?

Ugostiteljstvo je doživelo ozbiljne promene. Ako je profit od držanja ugostiteljskog objekta bio X, sada je “X – 1”.  Troškovi za porasli, a svi traže kvalitet i kvantitet, konkurencija je nikad veća. I ono malo radnika, razvučeno je gde koji. Ne samo lokalno, već u čitavom regionu nedostaje dobrih konobara, kuvara, somelijera…  Svi vlasnici koji su to shvatili. prihvatili i objasnili ženi da od sad imaju „X-1“ para, prebrodiće i ovu krizu.  Ako su već prebrodili i to da kod kuće jedu pekmez iz čaša, jer u teglicama služe limunade u kafani… Oni koji nisu, još neko vreme će menjati konobare, kao na traci. Dok traka ne prestane da se vrti…

Zlatko časti menadžere: kako zadržati konobara

 Nije uvek sve u parama. Možda ga priženiti za nekog iz računovodstva, dati mu mogućnost da gađa gosta koji mu ostavi bakšiš u gvozdenjacima(istim tim gvozdenjacima), možete da provučete kroz razgovor ”baš jutros čitam, opet neka epidemija side na kruzeru…”, kad je nervozan ‘dati’ mu sastanak sa komercijalistima, da se izduva, Koliko god ljuti bili, uvek može biti i gore: bar nije kuvar!

 

Potencijal vina – kompliment ili zabluda

Razgovor u mesari:

„- Stižu mi večeras gosti, šta mogu dobiti za 200 dinara?“

„- Mogu Vam dati jedno pile od 2 kilograma…ili jaje…ali nojevo jaje. Ono ima potencijal da se iz njega izlegne NOJ…koja može imati i do 200 kila!!!“

„- Pa dajte jaje, to ću poslužiti večeras gostima, ipak to ima potencijal…“

 

Čitao sam tekst (ne bih išao toliko daleko da kažem „od mog prijatelja“) Perice Radovića, poznatijeg kao Merlo.rs. Opisivao je jedno vino ( s obzirom da se vino ne reklamira ni kod njega, a ni kod mene, nazvaćemo ga „Cvrca“). Deo koji mi je zapao za oko, jeste da je Perica dao preporuku za „Cvrcu“, ali je isto tako napisao da vino „nije još spremno, ali ima potencijal“. Biće spremno, ima vremena…po njegovom sudu na jesen, ali je preporuku dao sad. Lepo od njega. Galantno. „Cvrca“ inače košta 1.250 dinara.

Kad neko komentariše neko vino ja obično memorišem „valja“ ili „ne valja“,nema treće. A kad ga treba otvoriti? Pa čim imaš sa kim, tema uvek ima… Potencijal? Kad čujem da neko vino (cenovno do 10 eura) „ima potencijal“, a na tržištu je, moje pitanje je: Zašto je sad stavljeno u prodaju? Da li je moguće da vinar nije prepoznao potencijal vina, pa sačekao još malo i onda ga plasirao na tržište po većoj ceni? Da li je morao da ga plasira, znajući da je prerano? Možda ne veruje da njegovo vino ima potencijal?

„Zlatko, poklanjam ti ovo vino, ali otvori ga tek za 4 meseca. Sad je onako, ali ima potencijal da za 4 meseca bude odlično“ Uf. Plati internet, produži parking, menjaj gume na letnje, čestitaj rođendane koje te je Facebook lepo podsetio, sutra je voćni dan…ma ko će zapamtiti još i kad vino piti. Ili mi pokloni vino kad treba, ili se mani. To mi je kao kad ti baka da 1.000 dinara i kaže: „ Za ovo kupi sebi kapu i rukavice“. Bako, “Panini” je ovu crvenu već proknjižio kao prihod, mani se. Pijem kad ja hoću. A već vidim da hoću za vikend.

U Srbiji poimence možemo nabrojati ljude koji čuvaju vina za „kad im bude vreme“, ostali otvaraju odmah. Da bih potvrdio svoj stav, napravio sam i malu anketu na Facebook-u.

70% ljudi otvara vino prvom prilikom, a ne kad je preporuka.

Kod čuvanja vina „da ispune svoj potencijal“, postoji još jedan problem, koji su nažalost mnogi osetili na svojoj koži, da ne kažem vinu: Neupućenost okoline. Ja svaki put kad odlazim od kuće, zamišljam kako mama Vera i npr. komšinica Buba, gledaju četvrtfinale „Parova“ i jedna kaže: „Ajde da popijemo čašu vina“. Mama naravno neće uzeti bocu u obliku fiće (koja košta 500 dinara), već neko koje dugo stoji u podrumu, jer to verovatno neću da popijem (Mamina logika)…Mama pije „bambus“, Buba „musolini“ (za neupućene: to je mešavina fante i vina), i ode

Ali opet kad kupujemo spominjemo taj potencijal. Potencijal ima smisla za vina koja će “odležavati”, koja su namenjena za neko buduće vreme. A kakve veze ima potencijal ako bocu otvaramo večeras? Nikakve. Više je negativan znak da vino nije spremno.  Imamo i mazohiste: „Ja sam pio to vino još pre xy godina. Videlo se da ima potencijal.“ Bravo majstore.  To mu dođe kao da se hvališ da si se ljubio sa Monicom Bellucci. Ali kad je ona imala 9 godina. Nije to poenta. Treba ga piti kad mu je vreme, odnosno, treba ga kupiti kad mu je vreme. Da odemo još i korak dalje, treba ga prodavati i preporučivati kad mu je vreme.

Pravila ponašanja na vinskom sajmu

Da li se isplati otići na sajam vina? Pa makar se ulaz i plaćao… Postoje dva odgovora: “Da.” i “Ooo, da!” Najskuplja ulaznica za neki vinski sajam u Srbiji je oko hiljadu i po dinara. Da li je ovo mnogo? Ne. To je jedna flaša vina u vinoteci. Ako na svakom štandu probate samo po jedno vino, isplatiće vam se kao da ste kupili porodičnu ulaznicu.

Šta nikako, ali nikako…

Ako ste konobar, nemojte nikada, ali nikada, zbog malo više napunjene čaše vina izgovoriti rečenicu: “Ja vas mogu ubaciti u taj restoran…” Zašto? Znate li koja je razlika između medveda i komercijaliste? Medved, kad vidi da ste mrtvi, ode. Zato pažljivo sa obećanjima.

Od nastanka prvog vina negde u Zakavkazju, pa do danas, niko nikad, na vinskom sajmu ili salonu, nije smuvao pripadnicu lepšeg pola zaposlenu u nekoj vinariji. Ni vlasnicu, ni enologa, ni komercijalistu, ni hostesu… Posebno nije dosetkama poput: “Ovo vino je lepo kao ti” ili “Da li je ovo vino i inače slatko ili zato što si mi ti sipala?” Ni ne pokušavajte!

Ako vas je već uhvatilo vino, izbegavajte da nagnuti preko pulta, tražite vina u čijim imenima ima puno prednjenepčanih suglasnika. Posebno su nepreporučljivi pino griđo i prokupac. Jedino što će se desiti je da ispljujete vinara. A još ako zobate one keksiće, …eto radosti!

Ne, nikako prosipanje vina u kiblu! U kiblama stoje flaše vina i led. Kad neko prospe vino, onda ta voda od leda više nije čista. Što utiče na izgled etiketa, jer voda postaje lepljiva. Vinari su usvojili nepisano pravilo, da kad im neko to uradi, oni pokvase ruke u istoj toj kibli i potapšu pametnjakovića po ramenu, sakou, košulji, kaputu… ili mu poprave kravatu. Nemojte da se ljutite, prvi ste počeli!

Malo samopouzdanja…

Ako imate vremena, idite na svaki sajam koji možete, nemate šta da izgubite. Rentirajte čašu. Ako izgubite papirić za povrat novca, vratite se nazad na sajam, obiđete dva štanda i čaša se i preplatila.

Koliko god da ne znate, nemojte da vam bude neprijatno da nešto pitate. Svi ti ljudi samo zbog vas tu. Zbog vas se sve ovo pravi. Slobodno u sebi ponavljajte “ja sam kupac, ja sam kupac”. Ako naletite na na gospodina koji stavom liči na kapitena ragbi tima iz američkih filmova, slobodno mu recite: „Ko je ovde kupac? Ako vam ja ne trebam, zašto ste ovde? Ja sad idem da kupim drugu bocu vina, mislite o tome sutra.“ Postoji mogućnost da neku vinariju predstavlja i gospodin “Rečnik-stranih-reči-i-izraza. Prepoznaćete ga tako što na pitanje “Da li ste možda vi izmislili vino?” dugo razmišlja. Vi ste kupac, nismo to zaboravili, zar ne? Zamolite ga da ponovi sve na nekom od jezika naroda i narodnosti ili ga zamolite da ukuca u Google translate.

A pljuvanje? Ovo je posebna, za mnoge bolna tačka. Mnogi vinari će se uvrediti kad pljunete njihovo vino. Ovde morate imati stav! Ako na festivalu gutate vina, ubrzo ćete pitati da li ima neko harmoniku u gepeku i početi da šaljete poruke svojoj prvoj ljubavi iz srednje škole. Vi ste kupac! Slobodno! Kad smo kod toga, nikad mi neće biti jasno – a to sam nebrojano mnogo puta video – kako čačkalica završi u spiteru?

Zlatko časti…

Ovaj put ne savetom već konkretno, vinom, na štandu vinarije Deurić

Visit Us On FacebookVisit Us On InstagramVisit Us On Linkedin