Stiže u maju… Stiže, evo sad će. Stigao je! Ko je stigao? Vožd? Ma ne, rezultat sa Decantera! Kao i svake godine kad proleće u Srbiji odmakne, a vinogradi dobro olistaju, dolazi vreme prvih rezultata sa vinskih takmičenja. Groznica može da počne!
Da li volimo takmičenja?
Kao i obično, postoje dve opcije: “Da” i “O, da”. Međutim, naše podneblje je malo specifično. Volimo samo takmičenja na kojima ćemo da pobedimo ili bar izgubimo sa “manjom razlikom“ od drugih direktnih konkurenata. Niko od nas, ni kao klinac, nije sanjao o kvalifikacijama za Olimpijadu. Koga to interesuje? Kvalifikacije? Nekog luzera. Mene zanima da budem šampion bre! Himna, medalja, protivnici u očaju, svi vrište…. Dobro, oni realniji su zamišljali i poslednjih 10 sekundi utakmice. Ali to je to. Deset sekundi trčanja i truda. Maksimalno!
Očekivanja. Samo realno…
Da li smo realni u očekivanjima? Zašto bi bili? Kome je realnost dobro donela? Od trenutka kad se vina pošalju, svaki vinar svakog jutra redovno čita mejlove jer očekuje “Dear Sir, stiglo nam je Vaše vino. Otvorili smo jednu bocu. Upiškili smo se od kvaliteta, te smo odlučili da ukinemo takmičenje, jer posle ovog Vašeg zlata, nema smisla ocenjivati druga vina.“ Ispod toga još 50 mejlova iz USA, UK i Rusije sa molbama za franšize i otkup cele vinarije. Kinezi? Stoje ispred kapije.
Kad prođe početna euforija, ipak se malo ozbiljnije razmisli i… I napiše se govor i kupi odelo u kome će se primiti nagrada za „najbolje vino univerzuma“. A drugo mesto? Opet naše. Sledi plan povećanja proizvodnje za cca 2000%. Da li “Rols rojs“ možeš brendirati? Hmm… Kad vide nagradu, daće!
Ali bar vrednujemo…
Kad već vinarije šalju uzorke, to znači da vrednuju određeno takmičenje. Jel’ tako? Pa, nije baš. Malo. Vrednuje se samo u onoj godini kad se dobije Nagrada. “Te godine je bilo fer, ali sada…”. Zapravo, većina vinara nije ni upoznata sa samim takmičenjem, a osnovna pokretačka energija za učešće je: “poslao je onaj, i dobio nešto, a naše je bar 20% bolje”. A onaj je onomad poslao jer je drugi put kad je seo za kompjuter ukucao „wine competitions“ i poslao vina svuda, redom po Guglovim rezultatima. (Prvi put kad je seo guglao je Severinu).
Postoji i druga opcija slanja vina. Vinarije gde je poslednja reč – ženska reč. Supruga. U tom slučaju takmičenja kao da se biraju na osnovu odgovora iz leksikona iz osnovne škole, iz rubrike “Gde želiš da otputuješ?“ London, New York, Tokio….Eh, da šeici znaju gde im leži lova, odavno bi uspostavili “Dubai Wine Fest“. Nagrade se preuzimaju lično. Dodela na plaži. Pa komšinice da crknu. Samo obavezno da se uradi najava takmičenja bar tri meseca unapred. Ipak slave, roštilji, gulaši i krempite ostave trag.
Jela koske i kačamak, pušila najgoru krdžu…
I šta si uštedela? Šta će se desiti? Ništa. Kako se pokazalo do sada, velika nagrada ima efekat kao kad trčite maraton i neko vas vespom preveze 500 metara. Super. Hvala. Naravno da znači. Ali ostalo je još 41,5 kilometara. Toliko i nagrada traje. Podigne se prašina. Svi apsolutni nepotrošači (enolozi, komercijalisti, vinski radnici) se potrude da kupe i probaju pobedničko vino. Nekima se svidi, nekima ne, i polako se sve vrati na stari put.
Da li ipak nagrada može doneti i neku drugu soluciju? Naravno da može. “Onaj sa vespom“ može da vas odveze 500 metara od maratona. Na korzo, u more. Uđe bubica u glavu, a onda ode glava. “Pa ja pravim odlično vino. Šta će mi sajam, degustacija, promocija, rad, radnici…“ I tako počinje puno puta viđeni put u propast.
Rezultati? Padnite mi na grudi!
Da li se rezultati prihvataju među kolegama? Ma, važi… Komentari, posebno oni konspirativni, uglavnom izgledaju uvek isto: Platio. Ko zna šta je poslao, tako sam mogao i ja. Ima on nekog ujaka u Tokiju, radi kao taksista, sigurno je upoznao nekogu sudiju… Vodio sestru od sudije kod sebe, da naoštri nos.
Da li može dobro vino da ostane bez nagrade? Naravno. Postoji sijaset objektivnih okolnosti zbog kojih neko vino može loše da prođe na takmičenju. Da, sudija je ozbiljan lik, ali njemu vino donosi osoba koja radi za dnevnicu. Koja pobrka dva sovinjona, 34 i 35, u degustaciji. Kuriru koji nosi vina pukne guma, dok on promeni, auto na plus 30, sva vina ciknu. Recimo. Ili nas možda sudija stvarno mrzi. Na primer, neki srpski taksista ga opelješio za pare.
Da li ipak treba slati?
Nagrade imaju smisao, ali ne onaj koji vinari očekuju. Priznanja imaju najveći uticaj u inostranstvu. Tamo negde, na pravim vinskim tržištima, saznaju da se i u Srbiji prave odlična vina. I mic, po mic, Srbija se, bar u regionu, vraća na mesto koje zaslužuje. Ako smo pre bili Neko & Nešto u vinskom svetu, zašto ne bi bili opet?
Lično bih pre prihvatio 4 srebra, nego jedno zlato. Džabe majci jedan Nikola Jokić, ako ima još tri Zlatka Živanića (pu, pu, daleko bilo…). Nagrada je znak da smo na dobrom putu. Da radimo dobro i da treba da nastavimo. Iznova i iznova, dok ne vidimo stvarni benefit. Tako da ipak čekamo rezultate, nagrade i medalje. Jedne da skupljaju prašinu, a od drugih da leti perje!
