Kako postati najbolja vinarija Evrope! 100% radi!

Predmet uz koji ćete postati najbolja vinarija Evrope je ćebe. Ali kvalitetno ćebe.

Zašto?

Ajmo redom:

Vinska branša u poslednje vreme ima meteorski uspon u Srbiji i regionu. Vinarije i vinarijice niču kao pečurke. Velik novac se ulaže. Dosta i država pomaže. Mnogi su videli svoju šansu da zablistaju.

Većina vlasnika vinarija ili onih koji će to postati u narednom periodu, odlaze u inostranstvo, obilaze svetski poznate i priznate vinarije iz Italije, Francuske, Španije… Veliki deo vinarija se opremio najboljom mogućom opremom. Najboljom mogućom, ne u Srbiji, već na svetu! Francuski konsultanti, ISO standardi, HACCP, geo poreklo, burad? Najbolja…Ma imamo sve, ali…

Kada se opremi vinarija, kreće se u trku: komercijala, marketing, zovemo prijatelje, društveno koristan rad? Pa to smo uvek čekali! Konsultatni? Od onih lepo obučenih, za 2.000e mesečno, do onih koji znaju. Daj od svakog po 2. Degustacije, promocije, sajmovi – pun gas. Svaki dan, ali…

Ali sve nekako sporo ide. A sve smo uradili kao i oni „najveći“ u Evropi. Hm. Ajmo degustacija. 5,10 vina sa 100 Parkerovih poena, eventualno 99. Ni jedna vinarija u Srbiji nema viziju da za 10 godina pravi vino koje će dobiti 98 poena. Eventualno 99 poena, kad je loša godina. Degustacija, hmmm. Pa ovo naše je isto to kao i ovo od 100 poena, što se prodaje u Americi i Japanu, a mi…

Tajna uspeha je u ćebetu!

Želite da budete najbolja vinarija u Evropi? Kupite kvalitetno ćebe! Pa u nedelju, sina i/ili ćerku pod ruku, pa u vinograd. Raširite ćebe, pa sa svojim podmlatkom karte, šah, klikeri, barbike, sličice, igre prodavnice… Sledeće nedelje opet. Pa one tamo opet. Znam da vlasnici nekih vinarija ne planiraju, ali jednog dana kad „odete po račun“ kod svog Boga, pa vaše dete nasledi vaš imetak i ono će ići i govoriti: „Eeee, ovde je mene moj tata dovodio“…. Pa sin svog sina, pa sin sina i tako, jedno 10, 15 generacija…

Vreme na žalost ne možemo kupiti…Kad se upoređujemo sa drugima (najboljima samo, naravno) zanemarimo koliko godina oni postoje. Takođe, ni oni (bitange vinske) nam neće pričati o tome kako je npr. Čukun čukun deda, hteo hteo da se obesi o lozu, kad mu je prvi put pao led, ili da je prababa htela sve da proda i ode sa Američkim mornarom u romantični život (Ali su srećom Rayan-a spasili i od ženidbe, pa baka ostala u vinogradu).

Na odličnom smo putu, sve radimo kako treba,samo…Ćebe!

TRAŽI SE KONOBAR! Živ ili Mrtav!

Pre 100 godina porodica Korleone upravljala je sindikatima lučkih radnika.  Da nekakva porodica Korleone danas postoji, njeni članovi bavili bi se udruženjem konobara! Kakav kokain, trgovina oružjem i belim robljem, kakvi bakrači! Lova je na ajnceru!

 

Kada se dokoni, čekajući prevoz ili stojeći u redu na trafici zagledate u ulične oglase, videćete kako ljutu bitku, prelepljeni jedno preko drugog, vode: kamagra, put na Ostrog, čistim tavane i tražimo konobara. (Usput, nema veze sa temom, ali više ne vidim „kupujem kosu“, a sa godinama postajem zainteresovan).

Gde nestadoše konobari?

Nekada su se ljudi ozbiljno školovali za posao ugostitelja. Istina, bilo je i onih drugih, ali oni nisu tema. U svakom slučaju, ljudi su odlazili u penziju kao konobari. Težak, ali zanimljiv posao. Jesi ceo dan na nogama, ali srećeš razne ljude, uvek si u centru zbivanja. Opet, kad „predaš“ smenu, može meteor da pogodi lokal, nema stresa. Uz to, ako si dobar, redovno dodatno zaradiš na bakšišu, a bude i dobre klope za džabe… Međutim, pravih konobara odjednom nigde nema!

Dobro se sećam kada sam prvi put ostao bez konobara. Svadba moje sestre Vesne u Baošićima. Moji su mislili da konobar ne dolazi jer smo na poklon doneli komplet šoljica, ali ustvari, momak je tokom smene otišao na brod… Bar je tako ona rekla.

Zapravo, nisu konobari nestali, samo što ti konobari na koje smo navikli ne služe više nas, nego preplanule Francuze, brbljive Italijane, radoznale Azijate i ostarele, ali situirane Amerikance, negde po Mediteranu ili na obalama Pacifika. Bezveze. A imali su skoro svi lepu platu. Neki od njih i redovnu, a retki i na račun (veći deo). Bakšiš u Srbiji? Ihaj… Pa svi volimo da nas konobar prepozna, odmah donese „uobičajno“ i da napravi šalu ako oseti da treba, a mi ga počastimo. Ja prvi. Ako je račun 873 dinara, ja kažem zaokruši na 900. Ako je 1000 dinara, maler, ali nisam ja kriv što je okruglo. Kako da mu dam, kad imam tačno toliko novaca? Više sreće sledeći put.

Dakle, znamo zašto su i gde otišli… Da rade tamo gde je plata cela, gde kupci ostavljaju 10% bakšiša od računa. Gde i konobari imaju radno vreme i gde posle tog radnog vremena nisu u sivom gradu i drndavom prevozu, već u Dubrovniku, Nici, Rovinju, Đenovi i Njujorku.

Šta ćemo sa nama ovde?

Nećemo govoriti o onima koji se edukuju, koji katkad prouče jelovnik i vinsku kartu, čisto da pogledaju šta sve ima u ponudi i da li znaju sve da izgovore. Ti imaju posao. I ne planiraju nikakve promene. Zašto bi? Njima se i smeši penzija. Govorimo o onim drugima, koji nekako nemaju sreće sa poslodavcima. Zašto bi išta učili, proučavali, išli na kurseve o vinu, trudili se da budu čisti, obrijani i ljubazni, kad je manjak konobara? Naći će posao svakako. Doduše na par meseci…
– Gost: “Želimo da narušimo teleća špic rebra“
– Konobar: „To ima ovde? Stvarno? Pa to je sjajno. Naručim ja za Vas, a i za sebe. Neću smetati? Svakako nisam išao na pauzu, a uostalom je manjak konobara“.
Na žalost, takvi kad odu, već sutra ćete ih videtu u drugom, pa u trećem lokalu, dok ne okrenu pun krug i neretko se vrate na početnu tačku.

Šta se ustvari desilo?

Ugostiteljstvo je doživelo ozbiljne promene. Ako je profit od držanja ugostiteljskog objekta bio X, sada je “X – 1”.  Troškovi za porasli, a svi traže kvalitet i kvantitet, konkurencija je nikad veća. I ono malo radnika, razvučeno je gde koji. Ne samo lokalno, već u čitavom regionu nedostaje dobrih konobara, kuvara, somelijera…  Svi vlasnici koji su to shvatili. prihvatili i objasnili ženi da od sad imaju „X-1“ para, prebrodiće i ovu krizu.  Ako su već prebrodili i to da kod kuće jedu pekmez iz čaša, jer u teglicama služe limunade u kafani… Oni koji nisu, još neko vreme će menjati konobare, kao na traci. Dok traka ne prestane da se vrti…

Zlatko časti menadžere: kako zadržati konobara

 Nije uvek sve u parama. Možda ga priženiti za nekog iz računovodstva, dati mu mogućnost da gađa gosta koji mu ostavi bakšiš u gvozdenjacima(istim tim gvozdenjacima), možete da provučete kroz razgovor ”baš jutros čitam, opet neka epidemija side na kruzeru…”, kad je nervozan ‘dati’ mu sastanak sa komercijalistima, da se izduva, Koliko god ljuti bili, uvek može biti i gore: bar nije kuvar!

 

Ponuda za vlasnike i menadžere restorana: Prodaje se prijatelj! (Greške u prodaji I deo)

Prodajem prijatelja. Nazovimo ga Siki. Malo prešao i prošao, dobar, Vaga u horoskopu, navija za Partizan (svi imamo neku manu). Žena, dvoje dece, B kategorija, engleski i tako…. početna cena? Milion! (Sad bi njegova mama rekla, “imam ja još dece, ako treba”)

Zašto milion? Pa krenimo redom.

Siki ne proizvodi ništa: vino, sok, rakiju, sveće, mediće za uz čaj, stolnjake od damasta, fontane od flaša vina, kraft pivo…Baš ništa. On vas nikad neće pozvati i reći: „Ćao školski, e, počeo sam da proizvodim neko vino, a ti imaš restoran. Koga ćeš prodavati, ako ne vino od svog druga!“ Možda ono koje je popularno? Kvalitetno? U trendu? U ugovoru? Ma jok…Verovatno razmišljate kako neko uopšte može da pomisli, da će neki ugostititelj ubaciti NN proizvod, samo zato što ga proizvodi njegov drug iz klupe, ali eto…Siki to sigurno neće uraditi.

Idemo dalje. Siki ne jede po restoranima. On ne zove za 1. maj ujutro, da rezerviše sto, sa pogledom na Dunav (a gde drugde?!). On ne dodje jednom godišnje u klub samo kad peva „Lepa Željka&Zelenish bend iz Odžaka“, pa u separe. Neće spajati stolove. Razmišljate: „Zlatko sad si preterao. Pa koji prijatelj bi to uradio u restoranu kod svog druga?“ Siki sigurno ne.

A kad i dodje da jede, naruči što mu preporučite. Ne raspravlja se.  Neće naručiti: „Biftek u biber sosu. Samo bez bibera, ali taj sos“. Na sreću ili na žalost, neće vam ni sugerisati da treba da pravite neke izmene u jelovniku. Neće vam dati „besplatnu ideju“ kako da poboljšate svoj posao. I da, plati račun. Ovo ću napisati opet: plati račun. Bez da kaže: „Ja znam vlasnika, jel imam neki popust?“. Znam, znam….ni ja nisam nikad čuo da je neko bilo šta od ovog uradio, ali eto, čisto da kažem.

Siki je pušač, ali puši u prostoru predviđenom za to. Ako ovog prostora nema, izađe napolje. On neće zapaliti cigaru bilo gde, jer mu je vlasnik restorana prijatelj. Znam…Da se ne ponavljam…

Siki ne „deli“ svoje prijatelje drugima.“-Siki, da li znaš nekog ko bi mogao da mi pomogne…“ „Ne.“ On nikad neće, nekom trećem, reći: „E, moj prijatelj drži restoran, sad ćemo da ga zovemo da dođe i da kupi to što ti prodaješ. Ma ima odmah da dođe, pa prijatelj mi je“. Ispadne da, prijatelj ugostitelj, ceo dan sedi u kolima, na leru, i čeka da čuje, gde treba da dođe. Siki, čak neće ni broj telefona da da. Baš bezveze. Ali takav je.

Takav je Siki. Pa da krenemo licitaciju od milion. Neko daje više?

Zlatko savetuje:

Ovaj put, Ministra prosvete. Imam ideju koja bih pospešila i pojednostavila rad naše privrede. Kao što postoje gradovi pobratimi, tako treba da postoje škole kumovi. Srednja hemijska da bude kum srednjoj poljoprivrednoj, ekonomska hemijskoj, ugostiteljska ekonomskoj,  umetnička ugostiteljskoj, poljoprivredna umetničkoj. Što bi u praksi bilo: Poljoprivredna proizvede grožđe, pa ga da kumu u hemijskoj da napravi vino, pa ovaj da svom kumu, u ekonomsku, da to proda, ovaj svom kumu u ugostiteljsku, da kroz restoran rastoči, a ovaj svom kumu koji peva, svira i crta, na nadje način da ljudi dodju i piju. A kad umetnik nema motivaciju, ode kod svog kuma na njivu i gleda vinograde. Zatvoren krug. Naziv projekta: Bog na nebu, kum na zemlji.

Potencijal vina – kompliment ili zabluda

Razgovor u mesari:

„- Stižu mi večeras gosti, šta mogu dobiti za 200 dinara?“

„- Mogu Vam dati jedno pile od 2 kilograma…ili jaje…ali nojevo jaje. Ono ima potencijal da se iz njega izlegne NOJ…koja može imati i do 200 kila!!!“

„- Pa dajte jaje, to ću poslužiti večeras gostima, ipak to ima potencijal…“

 

Čitao sam tekst (ne bih išao toliko daleko da kažem „od mog prijatelja“) Perice Radovića, poznatijeg kao Merlo.rs. Opisivao je jedno vino ( s obzirom da se vino ne reklamira ni kod njega, a ni kod mene, nazvaćemo ga „Cvrca“). Deo koji mi je zapao za oko, jeste da je Perica dao preporuku za „Cvrcu“, ali je isto tako napisao da vino „nije još spremno, ali ima potencijal“. Biće spremno, ima vremena…po njegovom sudu na jesen, ali je preporuku dao sad. Lepo od njega. Galantno. „Cvrca“ inače košta 1.250 dinara.

Kad neko komentariše neko vino ja obično memorišem „valja“ ili „ne valja“,nema treće. A kad ga treba otvoriti? Pa čim imaš sa kim, tema uvek ima… Potencijal? Kad čujem da neko vino (cenovno do 10 eura) „ima potencijal“, a na tržištu je, moje pitanje je: Zašto je sad stavljeno u prodaju? Da li je moguće da vinar nije prepoznao potencijal vina, pa sačekao još malo i onda ga plasirao na tržište po većoj ceni? Da li je morao da ga plasira, znajući da je prerano? Možda ne veruje da njegovo vino ima potencijal?

„Zlatko, poklanjam ti ovo vino, ali otvori ga tek za 4 meseca. Sad je onako, ali ima potencijal da za 4 meseca bude odlično“ Uf. Plati internet, produži parking, menjaj gume na letnje, čestitaj rođendane koje te je Facebook lepo podsetio, sutra je voćni dan…ma ko će zapamtiti još i kad vino piti. Ili mi pokloni vino kad treba, ili se mani. To mi je kao kad ti baka da 1.000 dinara i kaže: „ Za ovo kupi sebi kapu i rukavice“. Bako, “Panini” je ovu crvenu već proknjižio kao prihod, mani se. Pijem kad ja hoću. A već vidim da hoću za vikend.

U Srbiji poimence možemo nabrojati ljude koji čuvaju vina za „kad im bude vreme“, ostali otvaraju odmah. Da bih potvrdio svoj stav, napravio sam i malu anketu na Facebook-u.

70% ljudi otvara vino prvom prilikom, a ne kad je preporuka.

Kod čuvanja vina „da ispune svoj potencijal“, postoji još jedan problem, koji su nažalost mnogi osetili na svojoj koži, da ne kažem vinu: Neupućenost okoline. Ja svaki put kad odlazim od kuće, zamišljam kako mama Vera i npr. komšinica Buba, gledaju četvrtfinale „Parova“ i jedna kaže: „Ajde da popijemo čašu vina“. Mama naravno neće uzeti bocu u obliku fiće (koja košta 500 dinara), već neko koje dugo stoji u podrumu, jer to verovatno neću da popijem (Mamina logika)…Mama pije „bambus“, Buba „musolini“ (za neupućene: to je mešavina fante i vina), i ode

Ali opet kad kupujemo spominjemo taj potencijal. Potencijal ima smisla za vina koja će “odležavati”, koja su namenjena za neko buduće vreme. A kakve veze ima potencijal ako bocu otvaramo večeras? Nikakve. Više je negativan znak da vino nije spremno.  Imamo i mazohiste: „Ja sam pio to vino još pre xy godina. Videlo se da ima potencijal.“ Bravo majstore.  To mu dođe kao da se hvališ da si se ljubio sa Monicom Bellucci. Ali kad je ona imala 9 godina. Nije to poenta. Treba ga piti kad mu je vreme, odnosno, treba ga kupiti kad mu je vreme. Da odemo još i korak dalje, treba ga prodavati i preporučivati kad mu je vreme.

Kako da vam ne propadne vinski sajam (1 deo)

Što bi rekao čuveni crtani film: „Samo vi zapnite, život biljkama udahnite, vreme je proleću“. Vreme je i vinskom proleću… “Prowine” i Paraćin su za nama, stiže nam “Wine style” salon vina, “Salon vina” u Kragujevcu, “Novosadski salon vina”…

Osim vina, plaćanja zakupa, flajera treba se i za sajam pripremiti… Postoji par stvari koje svi učesnici obično zanemare:

 

–          Distributeri

Legenda kaže da je na jednom sajmu neki vinar našao distributera, nakon toga je tom istom vinaru došao neki Kinez i kupio sve što ima (uključujući u to i nekog polovnog Golfa…). Odmah posle došao i neki Rus…

Ako se niste pre toga dogovorili, videli, čuli, degustirali vina sa tim istim distributerom, već „ad-hoc“ dogovorili na sajmu, takva će vam saradnja i biti… Možete da probate da napišete na papirić: „tražim distributera“ – to kod ljudi probudi interesovanje… ali za sledeću vinariju.

 

–          Ugostitelji

Ako idete prvi put na neki sajam, nemojte očekivati da će vam prilaziti ljudi i govoriti: „Ja sam čovek koji pravi vinsku kartu u Miki kikiriki restoranu“. To je veoma retko. To obično govore oni koji rade u tom restoranu, ali imaju veze sa vinskom kartom koliko i vi. Morate imati nekog lokalca koji zna ili distributera na svom štandu.

 

–          Tehnički problemi sajma

Ma sigurno imaju dovoljno leda, sigurno su rešili istovar i parking, sigurno imate ručak, sigurno su rešili i ovo i ono… Sigurno će se Bred Pitt i ona iz „Prijatelja“ pomiriti… Ma važi… Sve isplanirajte, sve ponesite, vino hladno donesite, bez sendviča nikuda!

 

–          „Mogu ja to sam“

Došli ste sami na sajam? Ma da, što da ne, sigurno ćete naći nekog da vas odmeni, da bi vi otišli da jedete, kafa&cigara pauza ili nešto slično. Evo, ja sam, ove nedelje, uzeo dva dana godišnjeg i idem na salon tekstila: odkud znam možda neko hoće da ga odmenim… Neeee, nemožete sami. Samo ćete napraviti kontra uslugu sami sebi, jer kad vam kupac priđe drugi dan, poslednji sat, a vi umorni, žuljaju cipele, gladni, pripiti, bešika dupke puna, nećete izgledati prijatno…

 

–          „Prowine“ je loš (ovo važi za sve sajmove van Balkana)

Svaki vinar kad vam kaže loš je „Prowine“ (ili „Vinitaly“) slobodno ga pitajte: „Šta si radio 1.avgusta prošle godine?“

Jer, ako 1. avgusta nisi poslao 500 mejlova svim ljudima koji se bave vinom, pa dobio 100 odgovora u septembru, pa poslao cenovnik i porfolio u oktobru, pa dobio 50 odgovora u novembru i zakazao 25 degustacija u decembru, a potvrdio 20 u januaru, i podsetio svih 15 u februaru, tebi je sajam bezveze. I to baš bezveze. „Neće ljudi ni da probaju“. „Loša pozicija“. Ma mrze nas…

Sigurno će distributer vina iz npr. New Yorka da kaže: „E, pa ženo, deco, dođite da se izljubimo, tata ide 3 dana na „Prowine“ i planira da proba oko 10.000 vina. Za slučaj da babo ne pretekne, da se izljubimo na vreme…“

 

Naravno, ne morate vi da se pripremite. Onda postoji opcija da bude malo dosadno. I naporno. I da vam se sajam oduži kao „Mala nevesta“. Mada, dovoljno je da se napijete i dobar provod je zagarantovan. Nikad se ne zna kad će naleteti „novi“ kum, pobratim, ili drug iz vojske… civilne. Samo nemojte voziti!

Čuvar ulaza restorana u zimskom periodu

Dakle, šta imamo tokom zime, ako izuzmemo sarme i slave? Imamo ledene dane, sa dosta snega i puno leda. Posledično, na mnogo ulaznih vrata restorana, kafana, bifea i vinskih barova mogli smo videti natpis „PAZI KLIZAVO“. Na jednom mestu sam video i „PAZI KLZAVO“. Neću reći gde tačno, jer učiteljica vlasnika tog lokala svakako ima slabo srce, pa čisto da joj ne otežavam. (Vuk Kovačević, U.R.Plava Nesanica, Telep, Novi Sad)

Dakle, jedan natpis koji rešava sve. Ako slomiš nogu, dragi posetioče, ne preuzimamo odgovornost, upozoren si, molim lepo.

Čistiti ili ne, pitanje je sad…

Svake godine sneg iznenadi samo one koji treba da ga čiste. Ne, ne mislim na putare. Ovog puta su ugostitelji u pitanju. Sneg na ulazu restorana lepo pokazuje da li menadžer ima autoritet među osobljem. Pošto restorani, naravno, nemaju posebno zaposlenog čistača snega, to obično znači da menadžer traži dobrovoljca ili „dobrovoljca“. Ako sme. Postoje i restorani koji su svesni da je to trošenje i vremena i snage, jer će se belo đubre svakako samo otopiti. Kad tad.

Ipak, neki čiste. Međutim, kad se očisti sneg, ulaz postaje i ostaje klizav. Šta sad? Čekaj…..hm…ZNAM! Stavićemo natpis!

Suština greške 

Šta suštinski znači natpis „Pazi klizavo“. Znači „Baš me briga za vas, dragi gosti“. Postoji problem. Problem je primećen i ne rešava se, već se stavi natpis. Natpis se postavlja da eventualni gost koji završi u gipsu ne bi mogao da tuži dotični ugostiteljski objekat, jer je bio upozoren.
I ja se sad pitam, šta je sledeća faza? „Zakidamo na računu“, „Kuvar presoljava“, „Ne peremo čaše,samo skidamo ruž“, „Razblažujemo vinjak“, „Nekad kažemo da je sve rezervisano, jer nas mrzi da radimo“…?
Zar nije malo glupo da poteraš konobare da završe kurs za somelijera, uzmeš kuvara sa iskustvom, kuhinju opremiš kao spejs šatl, uzmeš stilistu, arhitektu, dizajnera, menadžera, rokneš reklamu, nabaviš prstace i Chateau Petrus iz ’73, namamiš kupca i on se oklizne na ulazu?

U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje…

Imaš problem? Reši ga, čoveče! Klizav ulaz? Promeni pločice, kupi veštačku travu, donesi 2 metra itisona od kuće (nek ti se deca po parketu kližu u čarapama, win-win situacija), uzmi najdebljeg konobara pa nek prenosi kupce, samo uradi nešto! Ljudi primete takve stvari. Niko neće primetiti da ste problem rešili, ali će primetiti kod konkurencije da oni nisu, pa će dolaziti kod vas. Osim ako razblažujete vinjak.

A šta ćemo sa „piscima“ natpisa?

Ajmo svi ovamo. Ko je postavio natpis „Pazi klizavo“, na ulaz, u moj restoran? Ti, Mićo? E pa Mićo, prvo mala pohvala, imaš lep rukopis. Primetio si problem, nisi ga rešio. Meni je trebalo 5 minuta da uđem u restoran. Tako da od danas nisi više menadžer mog restorana. Razduži odmah uniformu i kući i kad budeš izlazio….pazi klizavo je.

Pravila ponašanja na vinskom sajmu

Da li se isplati otići na sajam vina? Pa makar se ulaz i plaćao… Postoje dva odgovora: “Da.” i “Ooo, da!” Najskuplja ulaznica za neki vinski sajam u Srbiji je oko hiljadu i po dinara. Da li je ovo mnogo? Ne. To je jedna flaša vina u vinoteci. Ako na svakom štandu probate samo po jedno vino, isplatiće vam se kao da ste kupili porodičnu ulaznicu.

Šta nikako, ali nikako…

Ako ste konobar, nemojte nikada, ali nikada, zbog malo više napunjene čaše vina izgovoriti rečenicu: “Ja vas mogu ubaciti u taj restoran…” Zašto? Znate li koja je razlika između medveda i komercijaliste? Medved, kad vidi da ste mrtvi, ode. Zato pažljivo sa obećanjima.

Od nastanka prvog vina negde u Zakavkazju, pa do danas, niko nikad, na vinskom sajmu ili salonu, nije smuvao pripadnicu lepšeg pola zaposlenu u nekoj vinariji. Ni vlasnicu, ni enologa, ni komercijalistu, ni hostesu… Posebno nije dosetkama poput: “Ovo vino je lepo kao ti” ili “Da li je ovo vino i inače slatko ili zato što si mi ti sipala?” Ni ne pokušavajte!

Ako vas je već uhvatilo vino, izbegavajte da nagnuti preko pulta, tražite vina u čijim imenima ima puno prednjenepčanih suglasnika. Posebno su nepreporučljivi pino griđo i prokupac. Jedino što će se desiti je da ispljujete vinara. A još ako zobate one keksiće, …eto radosti!

Ne, nikako prosipanje vina u kiblu! U kiblama stoje flaše vina i led. Kad neko prospe vino, onda ta voda od leda više nije čista. Što utiče na izgled etiketa, jer voda postaje lepljiva. Vinari su usvojili nepisano pravilo, da kad im neko to uradi, oni pokvase ruke u istoj toj kibli i potapšu pametnjakovića po ramenu, sakou, košulji, kaputu… ili mu poprave kravatu. Nemojte da se ljutite, prvi ste počeli!

Malo samopouzdanja…

Ako imate vremena, idite na svaki sajam koji možete, nemate šta da izgubite. Rentirajte čašu. Ako izgubite papirić za povrat novca, vratite se nazad na sajam, obiđete dva štanda i čaša se i preplatila.

Koliko god da ne znate, nemojte da vam bude neprijatno da nešto pitate. Svi ti ljudi samo zbog vas tu. Zbog vas se sve ovo pravi. Slobodno u sebi ponavljajte “ja sam kupac, ja sam kupac”. Ako naletite na na gospodina koji stavom liči na kapitena ragbi tima iz američkih filmova, slobodno mu recite: „Ko je ovde kupac? Ako vam ja ne trebam, zašto ste ovde? Ja sad idem da kupim drugu bocu vina, mislite o tome sutra.“ Postoji mogućnost da neku vinariju predstavlja i gospodin “Rečnik-stranih-reči-i-izraza. Prepoznaćete ga tako što na pitanje “Da li ste možda vi izmislili vino?” dugo razmišlja. Vi ste kupac, nismo to zaboravili, zar ne? Zamolite ga da ponovi sve na nekom od jezika naroda i narodnosti ili ga zamolite da ukuca u Google translate.

A pljuvanje? Ovo je posebna, za mnoge bolna tačka. Mnogi vinari će se uvrediti kad pljunete njihovo vino. Ovde morate imati stav! Ako na festivalu gutate vina, ubrzo ćete pitati da li ima neko harmoniku u gepeku i početi da šaljete poruke svojoj prvoj ljubavi iz srednje škole. Vi ste kupac! Slobodno! Kad smo kod toga, nikad mi neće biti jasno – a to sam nebrojano mnogo puta video – kako čačkalica završi u spiteru?

Zlatko časti…

Ovaj put ne savetom već konkretno, vinom, na štandu vinarije Deurić

3 načina kako prepoznati fantomsku firmu

Na žalost, firme koje su stvorene da „rade“ dva meseca i nestanu, uvek su postojale i uvek će postojati. U svakoj državi postoje neki „Trotter Independent Traders“, fantomska firma na nama je samo da ih prepoznamo na vreme.

Suština ovih firmi je da osnuju neku firmu na babu, dedu, NN lice, kupe što više robe na odloženo plaćanje, prodaju robu na crno u što kraćem roku i …gas!

Ovo su tri načina kako da ih prepoznate:

 

  • Kriju svoje kupce

Od predstavnika ovakve firme najčešće ćete dobiti odgovor da ne može da vam kaže ko su mu kupci zbog konkurencije, ili je neko jaaako bitno ime iz vrha vlasti, fudbala ili muzike, pa ne sme da otkriva. Čest je slučaj i da pokreću lanac maloprodajnih objekata.

Ako neko ima kupca onda on zna da je taj kupac njegov i da vas zove jer kupac želi vaš proizvod… On je posrednik.

 

  • Nude menice

Garancije plaćanja vam neće ponuditi ni jedna ozbiljna firma na početku saradnje. Zašto? Oni su postojali i radili i živeli (i vodili ženu na more) i pre saradnje sa vama. Zašto rizikovati posao i biti u neizvesnosti da im vi možda pustite menicu na 5.000 ili 10.000 dinara?

„Fantomi“ imaju pripremljenje menice i depo karton i op obrazac i kopiranu ličnu kartu, jer oni znaju da dobijaju robu na 30 dana, a za 25 dana su već otperjali.

 

  • Poručuje od svega iz porfolija

Ako je neki distributer ili krajnji prodavac (shop, Horeca…) i dobio upit za vaše proizvode, minimalna je verovatnoća da je neko došao i rekao: želim po jednu flašu od cele palete proizvoda! Ozbiljne firme će želeti da krenu saradnju sa vama tako što će uzeti samo ono što im treba, a to je obično jedan, maksimum dva artikla.

 

Zlatko časti

Ako i shvatite da imate sastanak sa nekim iz fantomske firme, jedino što ćete u 99% slučajeva izvući (računajući i sudskim putem) je to što ste naručili na sastanku. Moja preporuka da se ponašate kao devojka na prvom sastanku: kafa, može i sa šlagom, mali aperitivčić, uvek prija XO, pa kakav drugi,  jelovnik? O da…Kad ste poslednji put jeli morske plodove? Nešto gazirano da svarite… Ako imaju za poneti, ja volim palačinke 😊

 

 

Kad budem mrtav i beo

 

iliti odgovor vinara na pitanje: Kada možemo probati perjanicu vaše vinarije? Ili nešto sa natpisom Limited? Ili nešto…išta… Pozdravite vašu mamu.

 

Često imamo situaciju da vinar izlaže na nekom sajmu, ali ne izlaže sva svoja vina. To su najčešće baš one etikete zbog kojih većina i dolazi na njegov štand. Neki čak izlažu samo flajere, ali nema degustacije. Menja se vinska karta u restoranu? Donosi se flajer i nudi stisak ruke. Muški stisak. Vino za degustaciju? Nema ga. Možda i bude neka boca, ali sigurno ne onog vina po kojem svi znaju tog vinara. Zašto? Hmmm…

Kondorov let (entuzijazam, iščekivanje, optimizam)

Svi ljubitelji vina, bez obzira na kvalitet i cenovni rang, jedva čekaju nove berbe, nove etikete. Da probamo nešto novo, nešto što nismo do sad, nove varijacije na temu. Ko se popravio, ko pokvario. Ko promenio. To se ne odnosi samo na posetioce sajmova, već pre svega na somelijere, konobare, ljude koji rade u vinotekama (da, i oni spadaju u ljude!), distributere…

…I onda, dođe taj trenutak: vinar na vidiku. Na štandu ili ulazu u restoran, svejedno. Preko ramena izgovaramo kolegi: „Sad ćeš da probaš vinčugu!“

Kreće poniranje

„Dobar dan. Jeste, tačno je. Izbacili smo novu berbu našeg vina. Premijum, zlatna serija. Kupaža je slična, sa malo više šardonea. Ali arome na nosu, pa to je fantazija! Bela divlja, pa pripitomljena trešnja, cvet mandragore, planinski sladić – omiljeni slatkiš štrumpfova… – Pružamo čašu. – „Inače, što se tiče berbe, enolog ne pamti da je ikad bilo ovako dobro. Čudo!“ – Čaša još stoji u vazduhu. – „Možda ne znate, ali vlasnikova baba , kad je bila beba, prvo je rekla „vino“, pa tek onda „mama“. ROĐAČE, SIPAJ BRE! „Molim? Izvinite, ali ne može…“

Čaša je još u vazduhu, suva.

Ima dosta situacija da se vinar pojavljuje sa flajerom na sajmu ili u restoranu. Detaljan opis vina, vinarije, vinograda, dede, babe, opreme, enologa, konsultanta, gastro savet, savet dekantiranja, savet za služenje, ljubavni savet, pesma, poema… Sevap je da ga pohvalite: „Flajer vam je super. Stvarno. I ova folija preko, pa zlatotisak…ludilo. Khm, ovaj, a vino?“ Tajac. „A, pa vino nismo poneli.“

Obično u prvom krugu sledi sijaset duhovitih doskočica, vrcavih i interesantnih priča. Ali vina nema. Ne sipaju. Imaju male količine.

Ja vas sada pitam, kolege, ako su već tako male količine, zašto ga promovišete? Ako kupac nije zaslužio da proba to vino, zašto ga izlažete na sajmu? Zašto dolazite u restoran sa pričom? Šta ćemo za 10 godina kad svi budu imali po etiketu ili dve koje koštaju po 100, 200 evra?

U Srbiji postoji 12 ozbiljnih vinskih distribucija. 18 vinoteka u Beogradu i 4 u ostatku Srbije. I cca 30 somelijera koji imaju uticaja na vinske karte i potrošače, 4 vinska blogera i jedan Perica Merlo.rs. Sa 50 flaša vina, pokrivate celu Srbiju, ali nekima je bolje da se to popije sa kumom Milicom iz Pančeva ili da čami u podrumu čekajući, božemeprosti, naslov teksta.

Glavom u beton

„To vino je skupo!“ Sjajno. Znači i ti misliš da su ti vina skupa? Konačno se u nečemu apsolutno slažemo. Ma najlakše je da ti daš flajer somelijeru, a on ako hoće da proda neku flašu, nek lepo prosledi flajer gostu u restoranu. Još bolje, neka slika flajer, ko će to da štampa stalno… Pa da, svakako svi imamo telefone sa kamerom. Ali šta ćemo ako to nije to? Šta ako je vino 10 puta bolje nego pre? Šta ako vredi duplo više nego što mu je cena? Maler. Evo tebi flajer i svi sretni.

Nema dalje od dna. Ili ima?

„Ali možete da kupite flašu, opisao sam vam kakvo je vino.“ Vlasnik je zabranio degustaciju, ali nije prodaju? Pa sjajno. Da li sve ovo sami smišljate ili uzimate neku agenciju? Koliko košta ova boca mog bivšeg omiljenog vina? 2.000 dinara? Super. Ja stvarno mislim da ovo vino vredi jednu pravougaonu maslinasto – zelenu novčanicu, sa žigom. Milutin Milanković je na njoj. Ozbiljan lik. Akademik. Bio mnogo pametan. Samo vlasnik novčanice mi ne dozvoljava da je dajem po sajmovima i restoranima. Maler. Imate sa sajtu nbs.rs detaljniji opis, ako vam ovaj nije bio dovoljan. Uzmi sebi i jednog Nikolu Teslu. Ja častim.

Vino, grožđenbalski neprijatelj broj 1

Ove godine obišao sam pet manifestacija posvećenih berbi i vinu: bilo je tu grožđenbala, pudarskih dana, dana vina, ovih i onih berbi i berbanskih dana… Pročitao sam i još desetak izveštaja sa sličnih svečanosti koje nisam uspeo da obiđem, pa ovaj tekst pišem na osnovu svog i tuđeg iskustva. Pa ko se prepozna – prepoznao se.

Za nekog sve, za svakog po nešto…

Da vidimo, šta smo tamo imali… Ringišpil, licidersko srce, vo sa ražnja u lepinji, tombola (svaka dobija!). Hali – gali, pet pari čarapa za 100 dinara, kokarde, tamburaši, kokice, šećerna vuna, voće, pivo, štrudle, med, trubači, alva (ona što se lepi za zube i ona druga), proročica, baloni sa helijumom u obliku Sunđer Boba, ušećerene jabuke… Zvezde Grand produkcije, tek procvetale i one već ocvale, vinska fontana, prasad na ražnju… Da li sam nešto propustio? Možda vino? A, da, vino – špricer, bevanda, musolini, bambus, ne znam kako se zove mešavina belog vina i soka od jabuke… Oh, vi, možda, mislite na pravo vino? Vino iz butelje? Pampur i to? Pa, recimo samo da sam video više muških pupkova, koji su ugledali svetlo dana usled pucanja jadnih dugmića na košuljama, nego butelja vina.

Učesnici…hteli ili ne

Većina ovih svetkovina, kojima je krcata jesen u Srbiji, ima višegodišnju tradiciju. Sve su nastale sa ciljem da se proslavi kraj berbe, logično, sa vinom u fokusu. U trenutku nastajanja – najkvalitetnijem koje se moglo naći. Vremenom, vino je napredovalo. Mnogo. Napredovale su i vinarije, i vinari, i vinski sajmovi, a ove svetkovine, kao ni lokalne turističke organizacije koje ih organizuju, baš i nisu. Ponekad imam osećaj da bi na jedan takav festival odozgo slobodno mogli da stavimo veliko stakleno – ili primerenije: plastično – zvono, kao ono za tortu, pa da na njemu napišemo: Muzejska postavka: Dani berbe 1978. Sasvim lepo bismo mogli da zaradimo od ulaznica…

Nažalost, danas na ovakvim događajima uglavnom nema vinara, mislim onih najboljih iz neke regije, a ako se i pojave – ne izlažu svoja istaknuta vina. Organizatori se žale na sve ozbiljnije uslove koje vinari postavljaju. Zamislite, oni bi hteli staklene čaše, led i frižidere! Vinari se žale na sve navedeno u drugom pasusu. I tako…Svake godine razgovaraju, dogovaraju se, pregovaraju, pozdrave familiju i raziđu se. “Lose-lose“ situacija.
Koji vinari onda učestvuju? Iskreno, ne znam. Devedeset odsto njih možemo podvesti pod rečenicu: “Pravim samo za sebe i prijatelje, oko četiri do pet hiljada litara i nisam registrovan još ni u biračkom spisku, a kamoli u vinarskom“
Pošto nema vina, nema ni vinske publike. Posećenost ovih događaja najviše zavisi od muzičkog programa, ali generalno možemo reći da je publika “invertovani Politikin zabavnik” – za sve do 7 godina i više od 77 godina.Većina ovih svetkovina vina ima i takmičenja u kvalitetu, ali vinska nadmetanja na kojima žiri iz sale izlazi na navođenje, kao kamion sa prikolicom, ne želim da komentarišem.

Povratak u budućnost…

Ne vidim da će se išta promeniti u budućnosti. Bojim se da će Vino morati da svim ovakvim festivalima kaže: „Mislim da ne bi trebalo da se viđamo neko vreme. Ja tebe ne zaslužujem. U meni je problem, nisi ti kriva. Mislim da treba da počneš da se viđaš i sa drugim napicima. Možda je najbolje da ostanemo prijatelji. Javi se nekad od srede“.

Zlatko časti…

Ako se dobro pripremite, provod na ovakvim festivalima je zagarantovan. Na noge nešto komotno i čvrsto na prstima, da vas štiti kad vas budu čepali. Ako slabije podnosite alkohol, možda jedno dva decilitra maslinovog ulja da popijete, da obloži želudac. Plastične čaše su obavezne, kao i vata za uši zbog „tehničkih problema sa ozvučenjem koji će se brzo rešiti“. Kad počne tuča (a počeće sigurno), nemojte da razdvajate! Takvi dobiju najviše batina. Treba vam i flašica kisele vode, za slučaj da naletite na malo masnije krofne. Izbegavajte sve sa šljivama i višnjama zbog koštica, kojih “sigurno nema“. Ako krenete da probate vina, nemojte da pitate za sortu, godinu, odležavanje, poreklo vinograda. Nema pljuvanja, vrtenja čašom ili mirisanja! Pijuckanje je takođe zabranjeno. Ako odlučite da pohvalite neko drugo vino, nemojte pominjati poznate i priznate vinarije. Idealan komentar je “Lepo vam je vino, a svidelo mi se i ono od čika Miće iz Radinaca…”

 

 

Visit Us On FacebookVisit Us On InstagramVisit Us On Linkedin