Posts by Zlatko

Da li je sramota biti konobar?

„Sramota je ukrasti, biti lopov, slagati, prevariti, a nije sramota biti konobar!“  To je izgovorio Bora Todorović u filmu “Maratonaci trče počasni krug”. Šta, nije tako rekao? Dobro, malo sam popravio, za potrebe ovog teksta.

Naime, pre par dana, jedan moj prijatelj koji radi u jednom od najboljih restorana, zamolio me je da mu nađem posao negde drugde. Ne bi hteo više da bude konobar. Sramota ga je, kaže mi… Hm. Razumem ga skroz. Kad se sedne negde na Slavu, pa Baba Vladica pita, ko se čime bavi: „regionalni kontrolor proizvoda u ritejlu(iliti da li čips stoji na polici), menadžer logistike (magacioner), notar (nije poznato redakciji)…a ti Mile? Konobar…Jeste bezveze. To je recimo isto kad klinac iz Mošorina ode u Budvu i tek posle pet „pedala“ shvati zašto su svi momci na letovanju iz Beograda. 

Ajmo redom…

Fizički loše strane

Proširene vene i listovi kao što ih ima Roberto Karlos vam ne ginu. Našetaćete se. Uz malo razmišljanja možete smanjiti kilometražu, ali vam kilometri ipak ne ginu. Sve se zakomplikovalo kad su u ugostiteljstvo ušli stručnjaci koji se bave enterijerom, pa stepenik ovamo, stepenik onamo, veći, manji, polukružni, pa tobogan za ViP goste… Samo čekam kad će se neko setiti da otvori lokal „Tarzan“, pa da konobari uz pomoć lijana raznose hranu i piće (Licencirao sam ideju, samo da znate!)  

Opet, samo nošenje hrane i ajncera sa pićem i nije nešto teška disciplina. Jeste da se ceo dan nešto nosi, ali tu ipak ne možemo da pričamo o prevelikom teretu. Gledajući tendenciju smanjivanja porcija i kuvarskih umetničkih instalacija, najteža stvar u svemu je tanjir.

 

Mentalno loše strane

Ljudi. Ovo je najteža stvar. Ako zadužite 8 stola sa po 4 mesta i 4 ekipe vam se promene u smeni, vi se dnevno sretnete sa cca 132 osobe. Da zaokružimo na 100. Sigurno će pasti par dekoltea, minića ili zgodnih momaka u dobroj košulji (zavisi šta preferirate) – kojima biste i sami platili piće. Bez muža i žene, a i bez onog drugog. Ostatak je problem. Gomila kompleksa… Znam, znam, svaki treći dan poželite da im  odvrnete poklopac na slaniku…

Ne dolaze svi gosti u kafanu radi jela i pića. Neki su tu i da bi pokazali moć i lečili komplekse. Takvi baš znaju da koriste svaki momenat i tuđu pristojnost. Kao da ima neka agencija koja ih uči kako da budu što veći drkoši. Ti tipovi zapravo nemaju ništa protiv vas, već samo žele da maltretiraju bilo koga, a vi ste na svom radnom mestu kao stvoreni za to. Jbg… Rešenje je da nabacite osmeh broj 4, a u glavi onaj majmun sa činelom samo radi “Tras! Tras! Tras!“

Jelovnici. Postoje restorani gde su kuvari dobili odrešene ruke pa je lakše naučiti imenik Grada Beograda, nego jelovnik i sva jela na njemu. Pa tek nazivi! Recimo: „Dugo i sporo pečeni komadi ručno ustitnjenog odležalog mesa od domaće junetine na kremu od fermentisane mlečne masti“… Napišite lepo: ćevapi na kajmaku, samo skupi, i gotovo! Međutim, i za to ima rešenja: jelovnik pod mišku, naučite četiri jela i samo vrtite…

Menadžer ili vlasnik. Ovo se ne računa. Svi imamo nadređene. Sa nekim šefovima smo vezani poslom, sa nekim preko crkve, a neki su nas rodili. Neki šefovi su rodili nama voljene osobe, ali o taštama neću pisati zbog malera. 

 

Pa jel ima i nešto lepo?

Stres. Danas svi muku muče sa stresom. Da bi ga lakše podneli, rasporede ga na ceo dan, ceo mesec, celu godinu… Do penzije, ko se ne šlogira ranije. Naravno ako mu je to dozvoljeno u ugovoru o radu. Kao konobar stres imate samo dok ste na poslu. Preda se smena i gotovo. Može meteor da pogodi restoran. Poreska, sanitarna ili grupa Kineza vegana od kojih su trojica alergična na orahe a baš bi jeli ćevape i orasnice, te pogađa kao i činjenica da FC Borac iz Velikih Radinaca ispada iz lige.

Ponuda i potražnja. Deficitarna branša je nešto što svi želimo. Veća tražnja od ponude. Čim je tako, to znači da možete da birate. Svako ko uči, napreduje i razvija se u svom poslu, vrlo brzo dobije mogućnost da bira u kom objektu će raditi. Takve će svuda sačekati raširenih ruku, sa slatkim i vodom. Nema čekanja na oglas za posao. 

Neko je rekao bakšiš? O njemu u sledećem tekstu…

Da se vratimo na mog druga. Moj drug je diplomirani Drug. Nije baš završio marksizam, ali podjednako tražena i korisna je i njegova diploma. Maler. U struci su primanja na republičkom proseku, a on u ugostiteljstvu trenutno zarađuje duplo. Nije sve u parama, znam, ali u funkciji nije sigurno. Na pitanje “Šta želiš da budeš kad porasteš?”, Džon Lenon je kao dete odgovorio: “Srećan”. Ako si ti srećan, koga briga za naziv posla?

Skupljači perja ( trofeji, nagrade i ostali snovi vinara)

Stiže u maju… Stiže, evo sad će. Stigao je! Ko je stigao? Vožd? Ma ne, rezultat sa Decantera! Kao i svake godine kad proleće u Srbiji odmakne, a vinogradi dobro olistaju, dolazi vreme prvih rezultata sa vinskih takmičenja. Groznica može da počne!

Da li volimo takmičenja?

Kao i obično, postoje dve opcije: “Da” i “O, da”. Međutim, naše podneblje je malo specifično. Volimo samo takmičenja na kojima ćemo da pobedimo ili bar izgubimo sa “manjom razlikom“ od drugih direktnih konkurenata. Niko od nas, ni kao klinac, nije sanjao o kvalifikacijama za Olimpijadu. Koga to interesuje? Kvalifikacije? Nekog luzera. Mene zanima da budem šampion bre! Himna, medalja, protivnici u očaju, svi vrište…. Dobro, oni realniji su zamišljali i poslednjih 10 sekundi utakmice. Ali to je to. Deset sekundi trčanja i truda. Maksimalno!

Očekivanja. Samo realno…

Da li smo realni u očekivanjima? Zašto bi bili? Kome je realnost dobro donela? Od trenutka kad se vina pošalju, svaki vinar svakog jutra redovno čita mejlove jer očekuje “Dear Sir, stiglo nam je Vaše vino. Otvorili smo jednu bocu. Upiškili smo se od kvaliteta, te smo odlučili da ukinemo takmičenje, jer posle ovog Vašeg zlata, nema smisla ocenjivati druga vina.“ Ispod toga još 50 mejlova iz USA, UK i Rusije sa molbama za franšize i otkup cele vinarije. Kinezi? Stoje ispred kapije.

Kad prođe početna euforija, ipak se malo ozbiljnije razmisli i… I napiše se govor i kupi odelo u kome će se primiti nagrada za „najbolje vino univerzuma“. A drugo mesto? Opet naše. Sledi plan povećanja proizvodnje za cca 2000%. Da li “Rols rojs“ možeš brendirati? Hmm… Kad vide nagradu, daće!


Ali bar vrednujemo…

Kad već vinarije šalju uzorke, to znači da vrednuju određeno takmičenje. Jel’ tako? Pa, nije baš. Malo. Vrednuje se samo u onoj godini kad se dobije Nagrada. “Te godine je bilo fer, ali sada…”. Zapravo, većina vinara nije ni upoznata sa samim takmičenjem, a osnovna pokretačka energija za učešće je: “poslao je onaj, i dobio nešto, a naše je bar 20% bolje”. A onaj je onomad poslao jer je drugi put kad je seo za kompjuter ukucao „wine competitions“ i poslao vina svuda, redom po Guglovim rezultatima. (Prvi put kad je seo guglao je Severinu).

Postoji i druga opcija slanja vina. Vinarije gde je poslednja reč – ženska reč. Supruga. U tom slučaju takmičenja kao da se biraju na osnovu odgovora iz leksikona iz osnovne škole, iz rubrike “Gde želiš da otputuješ?“ London, New York, Tokio….Eh, da šeici znaju gde im leži lova, odavno bi uspostavili “Dubai Wine Fest“. Nagrade se preuzimaju lično. Dodela na plaži. Pa komšinice da crknu. Samo obavezno da se uradi najava takmičenja bar tri meseca unapred. Ipak slave, roštilji, gulaši i krempite ostave trag.

Jela koske i kačamak, pušila najgoru krdžu…

I šta si uštedela? Šta će se desiti? Ništa. Kako se pokazalo do sada, velika nagrada ima efekat kao kad trčite maraton i neko vas vespom preveze 500 metara. Super. Hvala. Naravno da znači. Ali ostalo je još 41,5 kilometara. Toliko i nagrada traje. Podigne se prašina. Svi apsolutni nepotrošači (enolozi, komercijalisti, vinski radnici) se potrude da kupe i probaju pobedničko vino. Nekima se svidi, nekima ne, i polako se sve vrati na stari put.

Da li ipak nagrada može doneti i neku drugu soluciju? Naravno da može. “Onaj sa vespom“ može da vas odveze 500 metara od maratona. Na korzo, u more. Uđe bubica u glavu, a onda ode glava. “Pa ja pravim odlično vino. Šta će mi sajam, degustacija, promocija, rad, radnici…“ I tako počinje puno puta viđeni put u propast.

Rezultati? Padnite mi na grudi!

Da li se rezultati prihvataju među kolegama? Ma, važi… Komentari, posebno oni konspirativni, uglavnom izgledaju uvek isto: Platio. Ko zna šta je poslao, tako sam mogao i ja. Ima on nekog ujaka u Tokiju, radi kao taksista, sigurno je upoznao nekogu sudiju… Vodio sestru od sudije kod sebe, da naoštri nos.

Da li može dobro vino da ostane bez nagrade? Naravno. Postoji sijaset objektivnih okolnosti zbog kojih neko vino može loše da prođe na takmičenju. Da, sudija je ozbiljan lik, ali njemu vino donosi osoba koja radi za dnevnicu. Koja pobrka dva sovinjona, 34 i 35, u degustaciji. Kuriru koji nosi vina pukne guma, dok on promeni, auto na plus 30, sva vina ciknu. Recimo. Ili nas možda sudija stvarno mrzi. Na primer, neki srpski taksista ga opelješio za pare.

Da li ipak treba slati?

Nagrade imaju smisao, ali ne onaj koji vinari očekuju. Priznanja imaju najveći uticaj u inostranstvu. Tamo negde, na pravim vinskim tržištima, saznaju da se i u Srbiji prave odlična vina. I mic, po mic, Srbija se, bar u regionu, vraća na mesto koje zaslužuje. Ako smo pre bili Neko & Nešto u vinskom svetu, zašto ne bi bili opet?

Lično bih pre prihvatio 4 srebra, nego jedno zlato. Džabe majci jedan Nikola Jokić, ako ima još tri Zlatka Živanića (pu, pu, daleko bilo…). Nagrada je znak da smo na dobrom putu. Da radimo dobro i da treba da nastavimo. Iznova i iznova, dok ne vidimo stvarni benefit. Tako da ipak čekamo rezultate, nagrade i medalje. Jedne da skupljaju prašinu, a od drugih da leti perje!

Beo wine fair 2019.

Obaveštavamo sve prijatelje, rodbinu, a prevashodno ljubitelje vina, da je februara meseca, proste 2019.godine preminuo naš dragi i dugo voljeni Beo Wine Fair.

 

Imao je svoje uspone i padove. Svoje dobre i loše stvari. Bio je jedini vinski sajam (a ne salon ili festival) u Srbiji. Imao je infrastrukturu. Budžete, medije. Moć. Ali… Patio je od nekih pogrešnih poteza organizacije, koje ne pravi ni manifestacija vinara „Crveni nos“ u Velikim Radincima, kao što su, recimo, različite vrste čaša na ulazu.(Jedne za 200, pa štand pored iste te za 250. Ni dan danas ne znam zašto)

Mnogim ljubiteljima vina ovo je bio omiljeni sajam jer je imao prateći program za supruge, rodbinu, i decu. Njih proslede na sajam turizma, opština i koječega, a oni na miru probaju vina. Kod mnogih vinara su  mogli i da sednu na miru, čak i cigaretu da zapale (doduše krišom), ali to je bilo dok je bilo vina za probu.

Kako god Sajam je umro. Ovaj subjektivni stav doneo sam na osnovu činjenice da je na BWF-u ove godine konačno bilo više učesnika koji „žive“ od prodaje rinfuz vina ili litarke, u odnosu na butelju, kao i više vinara koji su došli  besplatno (platio neko drugi za njih, vinarsko udruženje ili neka privredna komora) u odnosu na one koji su sami platili.

Ali… ALI!!! Zapravo postoji šansa da ovakav stidljivi i nejasni vinski sajam upravo sada ustane poput feniksa, nastavi gde je krenuo i da postane ozbiljan i vrlo posećen FESTIVAL VINA. “Event” sa muzikom, hranom, zabavom, pesmom, igrom i vinom (na 6.mestu). Mogućnost da samostalne štandove imaju samo vinarije koje proizvode minimum milion litara, da štandovi budu kao na beer festu: napucani, osvetljeni, ozvučeni. Obezbediti da ima da se sedne, da se pojede, da ima neko licidersko srce da se kupi, jabuka u šećeru, vuna u boji, preskakanje barrique bureta iz mesta, brzo ispijanje vina, Nedeljom poklon za svakog do je prošao vrlodobar na polugodištu, a ima ih. Na ulazu da se prodaju čaše ali plastične, zbog tuča. Možda i ženske cipele, za degustacije, ali samo za vrhunske poznavaoce vina.  Videćemo, ima ideja na pretek.

Sajam u kratkim crtama po danima (Ovo sam napisao sad već davne 2014.,  što, ipak, ne menja puno stvari. I onda, i sada, je suštinski isto):

Dan prvi:

Svi pod konac, na štandu sve kao u izlogu, jer prvi dan dolaze nadređeni. Pročulo se da je Turistička organizacije Kube dovela 3 igračice. Broj telefona igračica je traženiji od avansnog kupca. Pušači odlaze do reke da zapale. Svi uvukli stomak. Optimizam puca.

Dan drugi:

Kubanke otišle sa AIR Etihad (sponzoruše), brada prvi dan (to je moderno), rupica na svakim drugim najlonkama, nema više štikli preko 5cm, po muškim frizurama se može videti ko je na kojoj strani spavao, ako je…

Dan treći:

Kravatu nose još jedino ovi iz osiguranja, svi su obuli cipele “za vožnju”, promoterke imaju pogled kao da gledaju predavanje o kvantnoj fizici, smeška se još jedino ko radi na procenat.

Dan četvrti:

Na vreme će doći, samo oni koji će ranije otići. Pola muških je ispasano, a druga polovina u košuljama od juče. Pušači se više ne kriju po kuhinjicama. Zubi su uglavnom oprani Orbitom. Promoterke su kolektivno dobile bol u ____ (odaberi organ sam) pa ne mogu da stoje (mnoge i ostanu do kraja). Ko god ima pult do zemlje, „napapučio je cipele“. Brufen i upaljač imaju najveću vrednost.

ZAKLJUČAK

Teška tema. Organizatori imaju godinu dana(minus jedna nedelja) da smisle šta im je činiti. Ja im stojim na raspolaganju, mislim, znam čoveka koji im može napraviti veliki đevrek od kartona…

Kako postati najbolja vinarija Evrope! 100% radi!

Predmet uz koji ćete postati najbolja vinarija Evrope je ćebe. Ali kvalitetno ćebe.

Zašto?

Ajmo redom:

Vinska branša u poslednje vreme ima meteorski uspon u Srbiji i regionu. Vinarije i vinarijice niču kao pečurke. Velik novac se ulaže. Dosta i država pomaže. Mnogi su videli svoju šansu da zablistaju.

Većina vlasnika vinarija ili onih koji će to postati u narednom periodu, odlaze u inostranstvo, obilaze svetski poznate i priznate vinarije iz Italije, Francuske, Španije… Veliki deo vinarija se opremio najboljom mogućom opremom. Najboljom mogućom, ne u Srbiji, već na svetu! Francuski konsultanti, ISO standardi, HACCP, geo poreklo, burad? Najbolja…Ma imamo sve, ali…

Kada se opremi vinarija, kreće se u trku: komercijala, marketing, zovemo prijatelje, društveno koristan rad? Pa to smo uvek čekali! Konsultatni? Od onih lepo obučenih, za 2.000e mesečno, do onih koji znaju. Daj od svakog po 2. Degustacije, promocije, sajmovi – pun gas. Svaki dan, ali…

Ali sve nekako sporo ide. A sve smo uradili kao i oni „najveći“ u Evropi. Hm. Ajmo degustacija. 5,10 vina sa 100 Parkerovih poena, eventualno 99. Ni jedna vinarija u Srbiji nema viziju da za 10 godina pravi vino koje će dobiti 98 poena. Eventualno 99 poena, kad je loša godina. Degustacija, hmmm. Pa ovo naše je isto to kao i ovo od 100 poena, što se prodaje u Americi i Japanu, a mi…

Tajna uspeha je u ćebetu!

Želite da budete najbolja vinarija u Evropi? Kupite kvalitetno ćebe! Pa u nedelju, sina i/ili ćerku pod ruku, pa u vinograd. Raširite ćebe, pa sa svojim podmlatkom karte, šah, klikeri, barbike, sličice, igre prodavnice… Sledeće nedelje opet. Pa one tamo opet. Znam da vlasnici nekih vinarija ne planiraju, ali jednog dana kad „odete po račun“ kod svog Boga, pa vaše dete nasledi vaš imetak i ono će ići i govoriti: „Eeee, ovde je mene moj tata dovodio“…. Pa sin svog sina, pa sin sina i tako, jedno 10, 15 generacija…

Vreme na žalost ne možemo kupiti…Kad se upoređujemo sa drugima (najboljima samo, naravno) zanemarimo koliko godina oni postoje. Takođe, ni oni (bitange vinske) nam neće pričati o tome kako je npr. Čukun čukun deda, hteo hteo da se obesi o lozu, kad mu je prvi put pao led, ili da je prababa htela sve da proda i ode sa Američkim mornarom u romantični život (Ali su srećom Rayan-a spasili i od ženidbe, pa baka ostala u vinogradu).

Na odličnom smo putu, sve radimo kako treba,samo…Ćebe!

TRAŽI SE KONOBAR! Živ ili Mrtav!

Pre 100 godina porodica Korleone upravljala je sindikatima lučkih radnika.  Da nekakva porodica Korleone danas postoji, njeni članovi bavili bi se udruženjem konobara! Kakav kokain, trgovina oružjem i belim robljem, kakvi bakrači! Lova je na ajnceru!

 

Kada se dokoni, čekajući prevoz ili stojeći u redu na trafici zagledate u ulične oglase, videćete kako ljutu bitku, prelepljeni jedno preko drugog, vode: kamagra, put na Ostrog, čistim tavane i tražimo konobara. (Usput, nema veze sa temom, ali više ne vidim „kupujem kosu“, a sa godinama postajem zainteresovan).

Gde nestadoše konobari?

Nekada su se ljudi ozbiljno školovali za posao ugostitelja. Istina, bilo je i onih drugih, ali oni nisu tema. U svakom slučaju, ljudi su odlazili u penziju kao konobari. Težak, ali zanimljiv posao. Jesi ceo dan na nogama, ali srećeš razne ljude, uvek si u centru zbivanja. Opet, kad „predaš“ smenu, može meteor da pogodi lokal, nema stresa. Uz to, ako si dobar, redovno dodatno zaradiš na bakšišu, a bude i dobre klope za džabe… Međutim, pravih konobara odjednom nigde nema!

Dobro se sećam kada sam prvi put ostao bez konobara. Svadba moje sestre Vesne u Baošićima. Moji su mislili da konobar ne dolazi jer smo na poklon doneli komplet šoljica, ali ustvari, momak je tokom smene otišao na brod… Bar je tako ona rekla.

Zapravo, nisu konobari nestali, samo što ti konobari na koje smo navikli ne služe više nas, nego preplanule Francuze, brbljive Italijane, radoznale Azijate i ostarele, ali situirane Amerikance, negde po Mediteranu ili na obalama Pacifika. Bezveze. A imali su skoro svi lepu platu. Neki od njih i redovnu, a retki i na račun (veći deo). Bakšiš u Srbiji? Ihaj… Pa svi volimo da nas konobar prepozna, odmah donese „uobičajno“ i da napravi šalu ako oseti da treba, a mi ga počastimo. Ja prvi. Ako je račun 873 dinara, ja kažem zaokruši na 900. Ako je 1000 dinara, maler, ali nisam ja kriv što je okruglo. Kako da mu dam, kad imam tačno toliko novaca? Više sreće sledeći put.

Dakle, znamo zašto su i gde otišli… Da rade tamo gde je plata cela, gde kupci ostavljaju 10% bakšiša od računa. Gde i konobari imaju radno vreme i gde posle tog radnog vremena nisu u sivom gradu i drndavom prevozu, već u Dubrovniku, Nici, Rovinju, Đenovi i Njujorku.

Šta ćemo sa nama ovde?

Nećemo govoriti o onima koji se edukuju, koji katkad prouče jelovnik i vinsku kartu, čisto da pogledaju šta sve ima u ponudi i da li znaju sve da izgovore. Ti imaju posao. I ne planiraju nikakve promene. Zašto bi? Njima se i smeši penzija. Govorimo o onim drugima, koji nekako nemaju sreće sa poslodavcima. Zašto bi išta učili, proučavali, išli na kurseve o vinu, trudili se da budu čisti, obrijani i ljubazni, kad je manjak konobara? Naći će posao svakako. Doduše na par meseci…
– Gost: “Želimo da narušimo teleća špic rebra“
– Konobar: „To ima ovde? Stvarno? Pa to je sjajno. Naručim ja za Vas, a i za sebe. Neću smetati? Svakako nisam išao na pauzu, a uostalom je manjak konobara“.
Na žalost, takvi kad odu, već sutra ćete ih videtu u drugom, pa u trećem lokalu, dok ne okrenu pun krug i neretko se vrate na početnu tačku.

Šta se ustvari desilo?

Ugostiteljstvo je doživelo ozbiljne promene. Ako je profit od držanja ugostiteljskog objekta bio X, sada je “X – 1”.  Troškovi za porasli, a svi traže kvalitet i kvantitet, konkurencija je nikad veća. I ono malo radnika, razvučeno je gde koji. Ne samo lokalno, već u čitavom regionu nedostaje dobrih konobara, kuvara, somelijera…  Svi vlasnici koji su to shvatili. prihvatili i objasnili ženi da od sad imaju „X-1“ para, prebrodiće i ovu krizu.  Ako su već prebrodili i to da kod kuće jedu pekmez iz čaša, jer u teglicama služe limunade u kafani… Oni koji nisu, još neko vreme će menjati konobare, kao na traci. Dok traka ne prestane da se vrti…

Zlatko časti menadžere: kako zadržati konobara

 Nije uvek sve u parama. Možda ga priženiti za nekog iz računovodstva, dati mu mogućnost da gađa gosta koji mu ostavi bakšiš u gvozdenjacima(istim tim gvozdenjacima), možete da provučete kroz razgovor ”baš jutros čitam, opet neka epidemija side na kruzeru…”, kad je nervozan ‘dati’ mu sastanak sa komercijalistima, da se izduva, Koliko god ljuti bili, uvek može biti i gore: bar nije kuvar!

 

Ponuda za vlasnike i menadžere restorana: Prodaje se prijatelj! (Greške u prodaji I deo)

Prodajem prijatelja. Nazovimo ga Siki. Malo prešao i prošao, dobar, Vaga u horoskopu, navija za Partizan (svi imamo neku manu). Žena, dvoje dece, B kategorija, engleski i tako…. početna cena? Milion! (Sad bi njegova mama rekla, “imam ja još dece, ako treba”)

Zašto milion? Pa krenimo redom.

Siki ne proizvodi ništa: vino, sok, rakiju, sveće, mediće za uz čaj, stolnjake od damasta, fontane od flaša vina, kraft pivo…Baš ništa. On vas nikad neće pozvati i reći: „Ćao školski, e, počeo sam da proizvodim neko vino, a ti imaš restoran. Koga ćeš prodavati, ako ne vino od svog druga!“ Možda ono koje je popularno? Kvalitetno? U trendu? U ugovoru? Ma jok…Verovatno razmišljate kako neko uopšte može da pomisli, da će neki ugostititelj ubaciti NN proizvod, samo zato što ga proizvodi njegov drug iz klupe, ali eto…Siki to sigurno neće uraditi.

Idemo dalje. Siki ne jede po restoranima. On ne zove za 1. maj ujutro, da rezerviše sto, sa pogledom na Dunav (a gde drugde?!). On ne dodje jednom godišnje u klub samo kad peva „Lepa Željka&Zelenish bend iz Odžaka“, pa u separe. Neće spajati stolove. Razmišljate: „Zlatko sad si preterao. Pa koji prijatelj bi to uradio u restoranu kod svog druga?“ Siki sigurno ne.

A kad i dodje da jede, naruči što mu preporučite. Ne raspravlja se.  Neće naručiti: „Biftek u biber sosu. Samo bez bibera, ali taj sos“. Na sreću ili na žalost, neće vam ni sugerisati da treba da pravite neke izmene u jelovniku. Neće vam dati „besplatnu ideju“ kako da poboljšate svoj posao. I da, plati račun. Ovo ću napisati opet: plati račun. Bez da kaže: „Ja znam vlasnika, jel imam neki popust?“. Znam, znam….ni ja nisam nikad čuo da je neko bilo šta od ovog uradio, ali eto, čisto da kažem.

Siki je pušač, ali puši u prostoru predviđenom za to. Ako ovog prostora nema, izađe napolje. On neće zapaliti cigaru bilo gde, jer mu je vlasnik restorana prijatelj. Znam…Da se ne ponavljam…

Siki ne „deli“ svoje prijatelje drugima.“-Siki, da li znaš nekog ko bi mogao da mi pomogne…“ „Ne.“ On nikad neće, nekom trećem, reći: „E, moj prijatelj drži restoran, sad ćemo da ga zovemo da dođe i da kupi to što ti prodaješ. Ma ima odmah da dođe, pa prijatelj mi je“. Ispadne da, prijatelj ugostitelj, ceo dan sedi u kolima, na leru, i čeka da čuje, gde treba da dođe. Siki, čak neće ni broj telefona da da. Baš bezveze. Ali takav je.

Takav je Siki. Pa da krenemo licitaciju od milion. Neko daje više?

Zlatko savetuje:

Ovaj put, Ministra prosvete. Imam ideju koja bih pospešila i pojednostavila rad naše privrede. Kao što postoje gradovi pobratimi, tako treba da postoje škole kumovi. Srednja hemijska da bude kum srednjoj poljoprivrednoj, ekonomska hemijskoj, ugostiteljska ekonomskoj,  umetnička ugostiteljskoj, poljoprivredna umetničkoj. Što bi u praksi bilo: Poljoprivredna proizvede grožđe, pa ga da kumu u hemijskoj da napravi vino, pa ovaj da svom kumu, u ekonomsku, da to proda, ovaj svom kumu u ugostiteljsku, da kroz restoran rastoči, a ovaj svom kumu koji peva, svira i crta, na nadje način da ljudi dodju i piju. A kad umetnik nema motivaciju, ode kod svog kuma na njivu i gleda vinograde. Zatvoren krug. Naziv projekta: Bog na nebu, kum na zemlji.

Vinski savetnik za preživljavanje na letovanju

Pošli na plažu bez vina?! – progunđao je Bata Stojković u kultnoj sceni filma „Varljivo leto ’68“, pre nego što mu je mali Tadija dobacio: Manje vina, manje vina… Pošto nemate uvek pri ruci Slavka Štimca da ga pošaljete biciklom da skoči po demižon, pripremite se za letovanje kako valja.

Dolazi vreme godišnjih odmora, planinarenja, poseta morima, banjama, jezerima, prijateljima, ili, ako nemate sreće, tetki iz okoline Kikinde. Valja poneti kupaće gaće, garderobu za hladno, pa za toplo, pa ako je kiša, ako nije kiša, dve – tri lepe majice za FB slike i tako… Ješćemo lokalne specijalitete, ali šta ćemo piti?

Nositi vino sa sobom ili ne? Dilema je mnogo. Šta ako mi se tamo ništa ne dopadne? Šta ako je preskupo? A šta ako ipak ponesem svoje vino a ono završi na slavi kod predobrog i prepoštenog carinika Janisa? Šta ako pusti čep usput ili boca pukne u koferu? Strah da ostanemo bez boce omiljenog vina je kao strah od tuširanja sa upaljenim bojlerom. Velik.

Samo hrabro, jednom se živi

U slučaju da odlučite da svoja nepca ipak poverite lokalnim vinarima, kasirkama iz Lidl supermarketa, teči vlasnika apartmana i uopšte vinskoj industriji zemlje u kojoj letujete, imajte na umu da vas čeka slalom kroz vinske zamke za turiste. Kao i uvek, Zlatko velikodušno časti savetima…

  1. Ako odlazite u Tursku, Grčku ili neku drugu zemlju čiji jezik ne znate, pametni ljudi (dakle, ne ja – prim.aut.) kažu da uvek kupujete vina u klasičnim flašama bordovskog ili burgundijskog oblika. Teško da ćete naći vino sa Decanter nagradom u obliku fiće ili neke boginje.
  2. Izbegavajte etikete na kojima dominiraju tradicionalne šare i natpisi poput SANTORINI WINE preko pola boce. Kupujte vino na kome je istaknuta sorta, godina i ime proizvođača. Poželjna je i slika vinarije – tako ćete znati da je vino stvarno napravio vinar koja zaista postoji, a ne da je nastalo kupažom ostataka iz cisterni pristiglih iz La Manče, Friulija, Đevđelije i Peloponeza.
  3. Ne kupujte ništa ispod pet evra! U suprotnom, nema tog probiotika koji posle može da pomogne…
  4. Ako je mesto u kom letujete malo, a obično jeste, preporuka je kupovina u supermarketima. Ne zbog cene, već zbog stanja u kom se vino verovatno nalazi. Male prodavnice ne hlade ni lubenice, a kamoli vino zaostalo iz sezone kad su se vaši roditelji upoznali u Makarskoj.
  5. Godina berbe na boci mora da bude isključivo prošlogodišnja. Tako smanjujete rizik da vas je to vino gledalo iz osunčanog izloga još pretprošle godine, da je oksidirano i propalo. Osim ako baš niste mazohista.
  6. Pripremite se unapred! Saznajte na internetu koje su to vinarije i sorte popularne i kvalitetne. Upamtite okvirne cene, da biste znali da li u boci vina plaćate servis somelijera ili servis kola vlasnika restorana.
  7. U restoranima je svakako preporuka da pijete ili najjeftinije ili najskuplje vino u ponudi, jer su na njima najmanje marže. To pravilo važi svuda u svetu.
  8. Omanuli ste i kupili neopevani krš? Ako baš morate, ohladite ga na 2°C i popijte na kraju večeri. Tako će i sirće da sklizne.

Ko reskira, profitira

Ako se bojite da će vam loše odabran lokalni krš pokvariti romantičnu večeru, finale nečega ili ribu koju ste sami ulovili i bacili na gradele, onda ipak ponesite svoje omiljeno vino. Ili više njih.

Zbog carine nije baš najbolje da boce držite na suvozačevom sedištu. Osim ako vas baš svrbi tih 20 evra u novčaniku. Spakujte vina u kofer ili putni frižider. Postoji rizik da ćete na granici provesti malo više vremena, pa može da se desi da čep popusti. Da vam stvari ne bi mirisale na odgrozd, sveže pokošenu traviu i limetu, flašu ubacite u kesu i vežite „bapski čvor“. Pa ako i pusti čep, kad stignete u smeštaj kesu ubacite u zamrzivač. Garderoba suva, a vi imate „Šardonenka“ za pojesti.

Vi častite!

Ako biste imali moć da o tuđem trošku pošaljete na more neku nepoznatu osobu, da li biste je poslali? Ne razumete? Ovako… Svaki put kad vidite srpsko vino (sok, keks, čokoladu…) na polici ili u ponudi negde na nekom primorju, trebalo bi da znate da je neki menadžer tu došao pa pregovarao sa kupcima (i okupao se), pa je onda komercijalista obišao kupce (i okupao se), pa je neki vozač isporučio robu (i okupao se), pa je opet komercijalista došao u kontrolu (i okupao se). Dakle, svakom vašom kupovinom domaćih proizvoda u inostranstvu, pomažete nekom komercijalisti da se osunča i okupa! Istina, znam neke koji bi mogli i u Srbiji da se okupaju, ali to je druga tema…

Potencijal vina – kompliment ili zabluda

Razgovor u mesari:

„- Stižu mi večeras gosti, šta mogu dobiti za 200 dinara?“

„- Mogu Vam dati jedno pile od 2 kilograma…ili jaje…ali nojevo jaje. Ono ima potencijal da se iz njega izlegne NOJ…koja može imati i do 200 kila!!!“

„- Pa dajte jaje, to ću poslužiti večeras gostima, ipak to ima potencijal…“

 

Čitao sam tekst (ne bih išao toliko daleko da kažem „od mog prijatelja“) Perice Radovića, poznatijeg kao Merlo.rs. Opisivao je jedno vino ( s obzirom da se vino ne reklamira ni kod njega, a ni kod mene, nazvaćemo ga „Cvrca“). Deo koji mi je zapao za oko, jeste da je Perica dao preporuku za „Cvrcu“, ali je isto tako napisao da vino „nije još spremno, ali ima potencijal“. Biće spremno, ima vremena…po njegovom sudu na jesen, ali je preporuku dao sad. Lepo od njega. Galantno. „Cvrca“ inače košta 1.250 dinara.

Kad neko komentariše neko vino ja obično memorišem „valja“ ili „ne valja“,nema treće. A kad ga treba otvoriti? Pa čim imaš sa kim, tema uvek ima… Potencijal? Kad čujem da neko vino (cenovno do 10 eura) „ima potencijal“, a na tržištu je, moje pitanje je: Zašto je sad stavljeno u prodaju? Da li je moguće da vinar nije prepoznao potencijal vina, pa sačekao još malo i onda ga plasirao na tržište po većoj ceni? Da li je morao da ga plasira, znajući da je prerano? Možda ne veruje da njegovo vino ima potencijal?

„Zlatko, poklanjam ti ovo vino, ali otvori ga tek za 4 meseca. Sad je onako, ali ima potencijal da za 4 meseca bude odlično“ Uf. Plati internet, produži parking, menjaj gume na letnje, čestitaj rođendane koje te je Facebook lepo podsetio, sutra je voćni dan…ma ko će zapamtiti još i kad vino piti. Ili mi pokloni vino kad treba, ili se mani. To mi je kao kad ti baka da 1.000 dinara i kaže: „ Za ovo kupi sebi kapu i rukavice“. Bako, “Panini” je ovu crvenu već proknjižio kao prihod, mani se. Pijem kad ja hoću. A već vidim da hoću za vikend.

U Srbiji poimence možemo nabrojati ljude koji čuvaju vina za „kad im bude vreme“, ostali otvaraju odmah. Da bih potvrdio svoj stav, napravio sam i malu anketu na Facebook-u.

70% ljudi otvara vino prvom prilikom, a ne kad je preporuka.

Kod čuvanja vina „da ispune svoj potencijal“, postoji još jedan problem, koji su nažalost mnogi osetili na svojoj koži, da ne kažem vinu: Neupućenost okoline. Ja svaki put kad odlazim od kuće, zamišljam kako mama Vera i npr. komšinica Buba, gledaju četvrtfinale „Parova“ i jedna kaže: „Ajde da popijemo čašu vina“. Mama naravno neće uzeti bocu u obliku fiće (koja košta 500 dinara), već neko koje dugo stoji u podrumu, jer to verovatno neću da popijem (Mamina logika)…Mama pije „bambus“, Buba „musolini“ (za neupućene: to je mešavina fante i vina), i ode

Ali opet kad kupujemo spominjemo taj potencijal. Potencijal ima smisla za vina koja će “odležavati”, koja su namenjena za neko buduće vreme. A kakve veze ima potencijal ako bocu otvaramo večeras? Nikakve. Više je negativan znak da vino nije spremno.  Imamo i mazohiste: „Ja sam pio to vino još pre xy godina. Videlo se da ima potencijal.“ Bravo majstore.  To mu dođe kao da se hvališ da si se ljubio sa Monicom Bellucci. Ali kad je ona imala 9 godina. Nije to poenta. Treba ga piti kad mu je vreme, odnosno, treba ga kupiti kad mu je vreme. Da odemo još i korak dalje, treba ga prodavati i preporučivati kad mu je vreme.

Kako da vam ne propadne vinski sajam (1 deo)

Što bi rekao čuveni crtani film: „Samo vi zapnite, život biljkama udahnite, vreme je proleću“. Vreme je i vinskom proleću… “Prowine” i Paraćin su za nama, stiže nam “Wine style” salon vina, “Salon vina” u Kragujevcu, “Novosadski salon vina”…

Osim vina, plaćanja zakupa, flajera treba se i za sajam pripremiti… Postoji par stvari koje svi učesnici obično zanemare:

 

–          Distributeri

Legenda kaže da je na jednom sajmu neki vinar našao distributera, nakon toga je tom istom vinaru došao neki Kinez i kupio sve što ima (uključujući u to i nekog polovnog Golfa…). Odmah posle došao i neki Rus…

Ako se niste pre toga dogovorili, videli, čuli, degustirali vina sa tim istim distributerom, već „ad-hoc“ dogovorili na sajmu, takva će vam saradnja i biti… Možete da probate da napišete na papirić: „tražim distributera“ – to kod ljudi probudi interesovanje… ali za sledeću vinariju.

 

–          Ugostitelji

Ako idete prvi put na neki sajam, nemojte očekivati da će vam prilaziti ljudi i govoriti: „Ja sam čovek koji pravi vinsku kartu u Miki kikiriki restoranu“. To je veoma retko. To obično govore oni koji rade u tom restoranu, ali imaju veze sa vinskom kartom koliko i vi. Morate imati nekog lokalca koji zna ili distributera na svom štandu.

 

–          Tehnički problemi sajma

Ma sigurno imaju dovoljno leda, sigurno su rešili istovar i parking, sigurno imate ručak, sigurno su rešili i ovo i ono… Sigurno će se Bred Pitt i ona iz „Prijatelja“ pomiriti… Ma važi… Sve isplanirajte, sve ponesite, vino hladno donesite, bez sendviča nikuda!

 

–          „Mogu ja to sam“

Došli ste sami na sajam? Ma da, što da ne, sigurno ćete naći nekog da vas odmeni, da bi vi otišli da jedete, kafa&cigara pauza ili nešto slično. Evo, ja sam, ove nedelje, uzeo dva dana godišnjeg i idem na salon tekstila: odkud znam možda neko hoće da ga odmenim… Neeee, nemožete sami. Samo ćete napraviti kontra uslugu sami sebi, jer kad vam kupac priđe drugi dan, poslednji sat, a vi umorni, žuljaju cipele, gladni, pripiti, bešika dupke puna, nećete izgledati prijatno…

 

–          „Prowine“ je loš (ovo važi za sve sajmove van Balkana)

Svaki vinar kad vam kaže loš je „Prowine“ (ili „Vinitaly“) slobodno ga pitajte: „Šta si radio 1.avgusta prošle godine?“

Jer, ako 1. avgusta nisi poslao 500 mejlova svim ljudima koji se bave vinom, pa dobio 100 odgovora u septembru, pa poslao cenovnik i porfolio u oktobru, pa dobio 50 odgovora u novembru i zakazao 25 degustacija u decembru, a potvrdio 20 u januaru, i podsetio svih 15 u februaru, tebi je sajam bezveze. I to baš bezveze. „Neće ljudi ni da probaju“. „Loša pozicija“. Ma mrze nas…

Sigurno će distributer vina iz npr. New Yorka da kaže: „E, pa ženo, deco, dođite da se izljubimo, tata ide 3 dana na „Prowine“ i planira da proba oko 10.000 vina. Za slučaj da babo ne pretekne, da se izljubimo na vreme…“

 

Naravno, ne morate vi da se pripremite. Onda postoji opcija da bude malo dosadno. I naporno. I da vam se sajam oduži kao „Mala nevesta“. Mada, dovoljno je da se napijete i dobar provod je zagarantovan. Nikad se ne zna kad će naleteti „novi“ kum, pobratim, ili drug iz vojske… civilne. Samo nemojte voziti!

Čuvar ulaza restorana u zimskom periodu

Dakle, šta imamo tokom zime, ako izuzmemo sarme i slave? Imamo ledene dane, sa dosta snega i puno leda. Posledično, na mnogo ulaznih vrata restorana, kafana, bifea i vinskih barova mogli smo videti natpis „PAZI KLIZAVO“. Na jednom mestu sam video i „PAZI KLZAVO“. Neću reći gde tačno, jer učiteljica vlasnika tog lokala svakako ima slabo srce, pa čisto da joj ne otežavam. (Vuk Kovačević, U.R.Plava Nesanica, Telep, Novi Sad)

Dakle, jedan natpis koji rešava sve. Ako slomiš nogu, dragi posetioče, ne preuzimamo odgovornost, upozoren si, molim lepo.

Čistiti ili ne, pitanje je sad…

Svake godine sneg iznenadi samo one koji treba da ga čiste. Ne, ne mislim na putare. Ovog puta su ugostitelji u pitanju. Sneg na ulazu restorana lepo pokazuje da li menadžer ima autoritet među osobljem. Pošto restorani, naravno, nemaju posebno zaposlenog čistača snega, to obično znači da menadžer traži dobrovoljca ili „dobrovoljca“. Ako sme. Postoje i restorani koji su svesni da je to trošenje i vremena i snage, jer će se belo đubre svakako samo otopiti. Kad tad.

Ipak, neki čiste. Međutim, kad se očisti sneg, ulaz postaje i ostaje klizav. Šta sad? Čekaj…..hm…ZNAM! Stavićemo natpis!

Suština greške 

Šta suštinski znači natpis „Pazi klizavo“. Znači „Baš me briga za vas, dragi gosti“. Postoji problem. Problem je primećen i ne rešava se, već se stavi natpis. Natpis se postavlja da eventualni gost koji završi u gipsu ne bi mogao da tuži dotični ugostiteljski objekat, jer je bio upozoren.
I ja se sad pitam, šta je sledeća faza? „Zakidamo na računu“, „Kuvar presoljava“, „Ne peremo čaše,samo skidamo ruž“, „Razblažujemo vinjak“, „Nekad kažemo da je sve rezervisano, jer nas mrzi da radimo“…?
Zar nije malo glupo da poteraš konobare da završe kurs za somelijera, uzmeš kuvara sa iskustvom, kuhinju opremiš kao spejs šatl, uzmeš stilistu, arhitektu, dizajnera, menadžera, rokneš reklamu, nabaviš prstace i Chateau Petrus iz ’73, namamiš kupca i on se oklizne na ulazu?

U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje…

Imaš problem? Reši ga, čoveče! Klizav ulaz? Promeni pločice, kupi veštačku travu, donesi 2 metra itisona od kuće (nek ti se deca po parketu kližu u čarapama, win-win situacija), uzmi najdebljeg konobara pa nek prenosi kupce, samo uradi nešto! Ljudi primete takve stvari. Niko neće primetiti da ste problem rešili, ali će primetiti kod konkurencije da oni nisu, pa će dolaziti kod vas. Osim ako razblažujete vinjak.

A šta ćemo sa „piscima“ natpisa?

Ajmo svi ovamo. Ko je postavio natpis „Pazi klizavo“, na ulaz, u moj restoran? Ti, Mićo? E pa Mićo, prvo mala pohvala, imaš lep rukopis. Primetio si problem, nisi ga rešio. Meni je trebalo 5 minuta da uđem u restoran. Tako da od danas nisi više menadžer mog restorana. Razduži odmah uniformu i kući i kad budeš izlazio….pazi klizavo je.

Visit Us On FacebookVisit Us On InstagramVisit Us On Linkedin