Pored mene na fotografiji je Aleš Kristančić. Za one koji ne znaju: vlasnik vinarije Movia sa Goriških brda u Sloveniji. Na njega i sliku vratićemo se kasnije…
U Srbiji poslednjih godina raste broj vinarija i vinograda. Možda deluje da je tržište već preplavljeno, ali mi smo i dalje jako daleko od proizvodnje vina koju je Srbija imala do pre pola veka. Tako da, ako su naše tate i deke, (i uglavnom krišom) mame i bake mogle da sve to dekantiraju i popiju, pa valjda možemo i mi.
Nego da se vratimo na otvaranje vinarija (Aleš još čeka svoj red)… Elegantan biznis, moderno, u trendu, tu je alkohol, sve lepo, spominje se i prezime, država daje podsticaje… U, super! Na žalost, ovako se osniva dobar deo vinarija, uz neizostavno: “Tu je sigurno ekstra zarada”, “Imam ja mnogo prijatelja koji će da kupuju”, i nama omiljena: “Mogu ja mnogo bolje od ovoga što sad pijem”!
Čekaj Aleš još malo… Mlad (po vinskom stažu) vinar odluči da obiđe par vinarija i vidi druga iskustva. Naravno da neće obilaziti srpske vinarije, jer to što on pravi, to ne postoji u Srbiji (trep, trep). Italija, Francuska, oni koji obilaze sa suprugama odu i do Kalifornije. Dobro, vinogradi, tankovi, burad, dvorac, sve ok, rešeno… Tradicija? Hm, gde li su one babine slike iz vinograda? Da li sam ovo ja ili Mita, od Rojkine sestre mali? Ma ja sam! Eto tradicije. Ajmo dalje.
Priča, prezentacija, prodaja, brend… Za ovo su Italijani i Francuzi miljama daleko, jedino od njih momentalno preuzmemo stav, ostalo nam je komplikovano. Treba nam neko ko nije Zapad, ali prodaje istom tom Zapadu, da ima svoj brend svuda po svetu… Hm, Slovenija, Goriška brda, Movia i eto ga Aleš!
Jedan od 100 najuticajnijih vinara na svetu – piše “Wine spectator” 2003. godine, dok pet godina posle toga, “Wine Creator” svrstava Aleša među 12 najuticajnijih vinara na planeti.
E, to! To hoću i ja! – misli naš novopečeni investitor u vinski sektor, pa se preslišava redom:
Vinarija Movia postoji osam generacija – to je rešeno, crno beli Mita nam “visi” na zidu.
Prva vinarija koja je odlučila da napravi zaokret u proizvodnji tako da joj osnovna ponuda budu samo premijum vina – ma ja sam pola čovek, pola premijum.
Dugo vremena većina krajnjih potrošača nije razumela njegova vina, ali svetski somelijeri jesu – Mene moj kum razume, ostali nisu taj nivo.
Čekao 10 godina da bi izbacio neka vina na tržište i da bi tržište prepoznalo kvalitet – uf, mnogo, al znam ja prečicu.
Aleš sam odlučuje o berbi i vinima – TOOOO!!!
Prečica, kao i “znam ja” odvešće, nažalost, mnoge vinare na oglasi.com. Teško je sa ove tačke i nabrojati, a kamoli shvatiti koliko je težak put kad te niko ne razume, kad tržište traži nešto drugo, kad se odričeš prometa i prihoda, zarad daljeg razvijanja vina. Koliko varijacija na temu treba napraviti da bi se došlo do premijum vina, da potraga nikad ne prestaje. Koliko je promocija, sajmova i degustacija potrebno uraditi, koliko ljudi ugostiti i čuti povratne informacije. Koliko je puta Aleš morao da ode u gluvu sobu i satima svira bas, govoreći sebi: nemoj odustati, nemoj odustati… Mnogo znanja, vizije, želje, energije i strpljenja treba da bi se postao Aleš.
Da se vratimo na fotografiju. Večera u vinariji Movia, degustacija vina, berbe od 2019. do 2002. Iz nekog razloga sam se svideo Alešu i dobijam pitanje: “Koja ti je bila najbolja godina u životu?” Uf… Pitanje implicira da će doneti vino iz te berbe. Šta reći? Da li odabrati vinogradarsku dobru godinu ili svoju dobru godinu? (Srećom 2014. nije ni meni bila neka godina 😊) Ali da vidimo: Mihajlo počeo da čita “Alan Ford”, pokrenuo svoju životnu Bazu, uspešno izbegao koronu (do momenta izlaska teksta), počeo i zvanično da radim u Hermesu, bio na Goriškim brdima, sedeo pored Aleša Kristančića i on me pitao: “Zlatko, koja ti je najbolja godina u životu?”
Ova, Aleš, definitivno ova.
