Vinska karta u doba korone

Možda vam zvuči suludo, ali sad, baš sad je idealno vreme da promenite vinsku kartu.

Da, znam: ograničeno radno vreme, nema gostiju. Svako pravno lice sa vinskom kartom je trenutno obeleženo, kao žene sa crvenom kosom u srednjem veku, sve znam – ali da, baš sad treba da promenite vinsku kartu.

Zašto?

Kad vam neko (ipak) udje u objekat, a nije inspekcija, komercijalista ili zaposleni i poželi da pojede, možda i popije nešto, šta nikako ne treba da se desi? Da mu date vinsku kartu i kažete: “Znate Korona je… ovo nema, nema ni to, e to baš juče nestalo…”

Ponuda kao takva, treba da ima sve. Kao prvo, vinsku kartu napravite na A4 papiru, odaberite neki lep font, može i logo i ime restorana, papir u boji…ma idi, milina… ”Vinska karta u doba korone” – ne treba da bude skuplja od 4 dinara po komadu. Da, da, mogu odmah da se izvinim vlasniku kafane “Bata Kole i lopovi” jer ima vinsku kartu od jagnjeće kože na orahovom drvetu.

Kako napraviti vinsku kartu?

Neki somelijeri prave po vinskim regionima Srbije, neki po sortama, neki metodom “Ofrlje”, neki na osnovu jelovnika, pozicije restorana i tipa gostiju koji dolaze. Ja hrabro uzimam da napravim predlog za “Korona vinsku kartu” (jednog dana kad ovo bude opšte prihvaćeno, ako me se sete, sete…)

  1. Deo: Dogovori, ugovori, sponzorstva

Ako vas je neko “podržao” finansijski sa vinom, treba ga ispoštovati i ovaj period, jer i kad ovo prodje trebaćete jedni drugima. Kakva god situacija bila vina od ovih kuća morate imati na lageru. Za skuplje varijante vina iz ove kategorije možete da upotrebite čuvenu jo-jo taktiku. Jo-jo taktika znači: Imate jednu bocu na lageru. Gost poruči, vi šaljete šankera u vinoteku/distributera po vino, “vraćaj se, neće više piti”, “idi opet, došao mu drug”, “ne kupuj, zvala ga žena”, “kupuj, posvadjao se sa ženom” i slično.

  1. Deo: Vina na lageru

Koliko god ja živeo od prodaje, slažem se da sad nije vreme za poručivanje robe ako već imate nešto na lageru. Nekad je bilo: Da li imate vino? Da, imamo oba i belo i crveno”. Sad je vreme takvo: Da li imate vino? Da, imamo.

Vino sa lagera podelite u dve grupe. Prevelike količine i ne tako velike količine. Ako nečega imate prevelike količine, iz 101 razloga, treba da pozovete vinariju još koliko danas (ne distributera). Treba da im na vreme najavite koje količine imate belog, rose vina, da saznate da li će biti problem ako želite da zamenite etikete (berba za berbu, ili jedna etiketa za drugu). Da vi možete da planirate šta ćete raditi sa lagerom. Da vas ne sačeka proleće, leto a vi imate vino koje je “na respiratoru” i po pogrešnoj ceni.

Ostalo sa lagera, kako neko vino nestane, nova vinska karta, bez tog vina.

  1. Deo: “Tante za kukuriku”

Možda će glupo zvučati ali sada kad nema posla, svaki prihod znači, svaki obilazak, poseta, pojeden kolač, popijena kafa. Ima partnera koji vas obilaze ima i koji ne obilaze. Treba razumeti da ima ljudi koji ne žele da dolaze iz ličnog straha, ima I onih kojima firma brani, i njih ne treba kažnjavati, ali zato treba nagraditi one koji dodju u leglo zaraze.

  1. Deo: “Da, stvarno zašto”

Izuzev prve tri kategorije, iz bilo kog drugog razloga da imate lager stvarno treba da imate odgovor na pitanje zašto? Kum? Traži ga kupac? Lep komercijalista? Distributer? Crkva ga pravi? (Izvini Bože, što ću mozda negativno uticati na realizaciju prodaje Manastirskih vina u Srbiji, sezona zima 20/21)

Na žalost ova zima nije baš vreme za držanje nečeg što vam ne ide ili zbog nekog renomea ili zbog “da imam i iz tog regiona nešto”.

Ovo treba da vam bude vinska karta do proleća. Dok opet ne krenu bašte. Sa ili bez Korone, biće lakše sigurno. A da, za sve ove koji ispadnu sa vinske karte, lepo im objasnite situaciju I da sačekaju proleće. Svaki vinar koji neće da razume vašu situaciju, kažete mu: “Imam 2 slobodna mesta u prvoj grupi”,pa ko voli nek izvoli.

Bajka o tri prodavca lubenica (ili presek vinskog tržišta u Srbiji u doba post korone)

Davno, davno, davno…Daleko, daleko, daleko, postojalo je kraljevstvo u kome su živele male životinje. Svi su bili sretni i veseli, dok jednom nije došla duga i hladna zima. Sve životinjice su se uplašile da će umreti od gladi i hladnoće, pa su odlazile na pijacu samo da kupe drva i hleba. 

Subota jutro. Pijačni dan. Pored prodavaca drva i hleba dolaze i tri prodavca lubenica:. jež, veverica i zec.

Jež je poslagao lubenice. Lepo ih izložio. Znao je da nije baš momenat za kupovinu, ali on već dugo prodaje i zna kako. Okačio je tablu: „Domaće lubenice. 10 dinara – 1 komad“. 

Veverica je došla malo kasnije. Poslagala lubenice. Ukrasila ih cvećem i stavila tablu: „Organske lubenice! 10 dinara – 1 komad“.

Zec je došao poslednji. Poveo dve zečice da privuku kupce. Video cene drugih, pa i on stavio tablu: „Slatka kao avansni kupac. 10 dinara – 1 komad“

Namestili su se i čekali. 

Prošlo je par sati, niko nije ništa prodao. Jedino je kornjača prošla sa svojim drugom. Kornjača je kupila zemlju i od sledeće godine će isto da sadi lubenice i da ih prodaje. Probala svaku lubenicu i konstatovala da će njene biti duplo sladje,a da će ih prodavati za iste pare. Kornjači je čak bilo malo i žao ostalih životinja, jer očigleno će propasti čim njene lubenice dođu na pijacu.

Jež je počeo da razmišlja: „Ako ne prodam, biću u problemu. Dolaze mi i nove lubenice.“ Malo razmislio, pa okačio novu tablu: „ 10 dinara – 1 komad. Ko kupi dve, treća GRATIS!“

Veverica, videvši to, uplaši se da neće ništa prodati, pa promeni i ona tablu: „BESPLATNA LUBENICA! Za svakog ko potpiše da će sledeći put kupiti od mene.“

Sad je zec bio u problemu. Džabe marketing, kad je najskuplji. Zamisli se, pa promeni i on tablu: „Dajem 100 dinara i jednu lubenicu, ko se obaveže da će kupovati od mene.“ 

I dalje nije bilo kupaca. Niko ništa nije prodavao. Ježu je zazvonio telefon. To je bila ježica. „Koliko si prodao? Ne, neinteresuje me koliko je bilo kupaca i koliko su drugi prodali. Pitala sam te koliko si ti prodao?“, govorila je ježica u dahu.“Znači ništa? Nula? Uvek si bio smotan. Ja sam celo leto zalivala te lubenice, proizvela ti najsladje na svetu, na tebi je samo da ih odneseš na pijacu i one se same prodaju, ali si ti i to upropastio. Pričaćemo kad dođeš kući.“ Ježica spusti slušalicu i pomisli kako je trebala da se uda za zeca, jer je on sigurno prodao sve. 

Posle nekog vremena, na pijacu je došao stari lisac, da kupi hleb i drva. Navikao je on bio, i na lepše i, na skuplje, ali zima je. Strpiće se. Prolazeći pijacom, video je i table prodavaca lubenica. Prišao je prvo zecu.  Rekao je da ispod 200 dinara, on ne može da se obaveže. Zec je prihvatio. Lisac je uzeo pare i lubenicu i obavezao se. Doduše samo usmeno i krenuo dalje. Od veverice je uzeo pet lubenica gratis i 20 dinara. Jež nije imao pare, pa mu je dao 7 lubenica i cipele. Lisac se presrećan vraćao kući. Na putu nazad,sreo je medveda, kome je dao sve pare i na taj način smanji svoj dug kod njega, ali će se bar malo zasladiti.

Prošao je dan. Sem desetak lisica, niko nije bio na pijaci. Predveče je pijacom prošla sova, koja je posavetovala prodavce, da će zima proći i da će se opet kupovati lubenice, samo da budu strpljivi. Veverica ju je poslušala, zec i jež su ipak odličili da i sutra dođu.

Nastavak bajke stiže za godinu dana…

Kako naći konobare nakon Korone?

Svako jutro kad ustanem razmišljam: Kad će proći korona, zašto jedino ja volim slanu plazmu i koliko dana ću još imati posao.

Zbog korona virusa prvobitno je uveden policijski čas, a kasnije i zabrana rada kafića, restorana, kafana, hotela, bifea…Odmah nakon zabrane menadžeri su pomislili: šta sa konobarima, somelijerima i kuvarima. Vlasnici su drugačiji. Oni su pomislili: šta sad sa konobarima, somelijerima, kuvarima i menadžerima.

Ekonomski gledano matematika je jasna. Prihod apsolutna nula, a rashod? Koliko hoćeš: kirija za objekat, rata kredita… Pa onda taksa za isticanje firme, taksa za isticanje naziva, taksa  za isticanje oznake „pet friendly“… Zatim plate radnika koji svakako rade: čuvari, računovodstvo (da poručim mom računovođi: ne mora više pečat!), spremačice… Pa socijalno i penziono za sve radnike, pa tek onda plate radnika koji ne rade… Robu koja „svakoga dana, u svakom trenutku, sve više napreduje“ i približava se isteku roka trajanja, neću da spominjem. Takođe, tu je kod nekih i potencijalni dug kod nekog Džonija Macole, kod  koga kamata od prvog dana ide kao da je vanredno stanje.

Suma sumarum, minus, ozbiljan minus. Mart, april, drugi kvartal… I ko zna dokle tako. Iz svega toga ili ćemo izaći ili nećemo. Ako nećemo, onda je sve mnogo lakše. Onda nema ničega. Verovatno će preživeti jedino Čak Noris.

Razumno je da mislimo da se to, ipak, neće desiti. Ovo će prestati, ovako ili onako, za 2,3 ili 6 meseci. Što duže bude trajalo, smatraju svi, duža će kriza biti nakon pandemije. Tada će nastati novi problemi… I pre korone smo imali veću ponudu restorana, nego potražnju za njima. Više je bilo restorana i kafana, nego gostiju. Nakon ovoga, ponuda restorana i po restoranima, će ostati više manje slična, a tražnja… Uh…bojim se da će mnogo biti „samo gledam“ kupaca. I ko će pobediti? Jedan je onaj ko bude najjeftiniji(Meni ručak), a drugi ko bude imao sve kao drugi i još nešto. Nešto bolje. Kvalitetnije. Kuvara koji zna da napravi istu pastu danas i od nedelje. Konobara koji ne prelazi na „ti“ posle 5 minuta, somelijera koji kaže „uživaćete u ovom vinu, kao što ja ovde uživam. Verujte mi“. I verovaće mu. On je ta nijansa koja pravi razliku.

Zato, za sto, sad, danas. Pa spisak: ko to čini „moju“ firmu, ko je uticao na stvaranje vrednosti, zbog koga se ljudi vraćaju. Pa onda sa svakim od tih razgovor(jer je zabranjeno više od 5 osoba). Dogovor. Ali dogovor da bude win-win situacija, a ne da ga sačeka aneks ugovora, ili raskid ugovora ili Džoni macola.  Jer svi zaslužuju dogovor, jer je svima vanredno stanje. Jer ljudi cene kad im pomogneš kad je teško.

Dakle, šta raditi sa konobarima? Reći im da sede kući, da odmore noge, da budu sa porodicom, da budu sa ženom, da se naspavaju, da odgledaju sve filmove i serije, da spavaju opet, jer kad ovo prodje, sledi nam rat. Ozbiljan rat. Rat za kupca.