Izvoz srpskog vina u bratsku nam, ali daleku NR Kinu

   …Kad bi se ispraznio Indijski okean i od toga napravila žitnica, u uslovima idealnog leta, ona bi mogla da ishrani 146 milijardi ljudi…

Sećate li se ove antologijske scene iz jednako antologijskog filma „Sjećaš li se Doly Bell“? Ovde je navodim, jer se u datoj sceni pogled gospodina Aligrudića apsolutno podudara sa pogledima naših vinara, kada se pomene Kina. Dobro, ne svih, ali većine…

Da krenemo redom…

Dugo godina Kina nije bila zanimljiva, ne samo našim vinarima, nego nikome. Mrzelo me je da guglam šta su Kinezi ranije pili, ali vino sigurno nisu. Sredinom devedesetih to počinje da se menja i Kina postaje sve ozbiljniji potrošač vina. Kako su svi vinari sveta videli da se otvara novo tržište, tako smo se i mi aktivirali… Vrlo brzo, samo 15 godina kasnije.

Čega se stidimo, a ne bi trebalo

Po informacijama kojima raspolažem, do ovog trenutka, četiri vinarije iz Srbije izvezle su vino u Kinu, a i peta ima sklopljen ugovor, ali još ni jedna boca nije otišla. „Pun kofer vina“ ne spada u izvoz – čisto da se odmah razumemo. Ni jedna vinarija nije napravila tri isporuke istog vina, istom kupcu. Što znači da su svi do sada izvezli ili „prva punjenja“ ili poklone ili vina za ličnu potrošnju. Da li je ovo lep rezultat? Apsolutno da. Da li je ovo naša realnost? Da. Da li nas je sramota načina na koji smo došli do kontakta? Da! Čuli ste rečenicu: Sedeo sam u vinogradu, zalamao lozu, kad eto dva Kineza…? Ni ja.

Na žalost, u svetu još uvek nismo dovoljno poznati po vinu, zlobnici bi rekli da nismo ni u regionu. Jako je teško išta prodati na tako dalekom i zahtevnom tržišu, već formiranom na vinima Italije, Francuske, Španije i Novog Sveta, u svim kvalitativnim segmentima. Svaki početak je težak, naročito ako se počinje od apsolutne nule. I svaka tetka, ujna, devojka, ljubavnica, partijski drug, konzul, fb prijatelj, tw folover znači… On čuje, pa kaže nekom, pa taj kaže nekom… Pa ajde boca, opet boca, pa karton… I tako to kreće. Srbija je mlada vinska zemlja, jako mlada, i često smo nestrpljivi kada je u pitanju uspeh. Siguran sam da svako od nas ima pripremljene četiri rečenice koje bi rekao Matsu Vilanderu umesto Novaka Đokovića, ali niko neće da trči po ceo dan.

Čega se ne stidimo, a mogli bismo, bar malo…

Opet: mi smo mala i mlada vinska zemlja i prvo bi trebalo da se na neko tržište probijemo zajedno. Nacionalno. Ne po vinogorjima, ili vinarijama. Koliko sam primetio, u izveštajima sa sajmova i promocija, retko gde je zastava Srbije, a skoro nigde mapa Evrope sa oznakom naše zemlje. Ako u Pekingu razlikuju merlo sa Fruške Gore od merloa iz Šumadije, onda ja plaćam piće svim stanovnicima tog grada koji se prezivaju Jang!
Trebalo bi da shvatimo da za nastupe na takvim sajmovima moramo da imamo novca i energije. Potrošačima moramo prvo da objasnimo da je Srbija vinska zemlja. Gde smo. Šta imamo. Da imamo čak i Kontrolni broj. I tako 5, 6… 10, 11 godina. Pa tek onda, možda, da idemo kao udruženja. Možda!

Zlatko časti….

Ovog puta, svakom čitaocu koji je izdržao do kraja, poklanjam vina za rodjendan, svadbu, slavu… Pažljivo čitajte! Dakle, pošto svaki vinar ima Aligrudićev pogled kada se spomene Kina, svaki od njih (ne baš svaki, ali 99,97%) svakog dana klikne bar jednom na rifreš mejla očekujuči upit iz Kine i narudžbinu za 6 milijardi boca. Po punoj ceni! Unapred! Pošaljite mejl svim vinarijama da želite da radite izvoz vina za Kinu. Napišite da imate zainteresovanog kupca – ime ne smete da otkrivate, jer je mnogo ozbiljan igrač. Dodajte i da snadbeva celu Kinu. Baš celu. Stavite računicu: 6 milijardi x 1 flaša x 4,5 evra….Samo vam treba po dve flaše od svake etikete za uzorak. Vinar snosi trošak pošte do vaše adrese, a vi od vas do Pekinga. Pssst! Samo vi i ja znamo da je Peking na vašim nepcima. Sto flaša ste rešili sigurno. Popijte jednu i u Jangovo ime!

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *