Da li je sramota biti konobar?

„Sramota je ukrasti, biti lopov, slagati, prevariti, a nije sramota biti konobar!“  To je izgovorio Bora Todorović u filmu “Maratonaci trče počasni krug”. Šta, nije tako rekao? Dobro, malo sam popravio, za potrebe ovog teksta.

Naime, pre par dana, jedan moj prijatelj koji radi u jednom od najboljih restorana, zamolio me je da mu nađem posao negde drugde. Ne bi hteo više da bude konobar. Sramota ga je, kaže mi… Hm. Razumem ga skroz. Kad se sedne negde na Slavu, pa Baba Vladica pita, ko se čime bavi: „regionalni kontrolor proizvoda u ritejlu(iliti da li čips stoji na polici), menadžer logistike (magacioner), notar (nije poznato redakciji)…a ti Mile? Konobar…Jeste bezveze. To je recimo isto kad klinac iz Mošorina ode u Budvu i tek posle pet „pedala“ shvati zašto su svi momci na letovanju iz Beograda. 

Ajmo redom…

Fizički loše strane

Proširene vene i listovi kao što ih ima Roberto Karlos vam ne ginu. Našetaćete se. Uz malo razmišljanja možete smanjiti kilometražu, ali vam kilometri ipak ne ginu. Sve se zakomplikovalo kad su u ugostiteljstvo ušli stručnjaci koji se bave enterijerom, pa stepenik ovamo, stepenik onamo, veći, manji, polukružni, pa tobogan za ViP goste… Samo čekam kad će se neko setiti da otvori lokal „Tarzan“, pa da konobari uz pomoć lijana raznose hranu i piće (Licencirao sam ideju, samo da znate!)  

Opet, samo nošenje hrane i ajncera sa pićem i nije nešto teška disciplina. Jeste da se ceo dan nešto nosi, ali tu ipak ne možemo da pričamo o prevelikom teretu. Gledajući tendenciju smanjivanja porcija i kuvarskih umetničkih instalacija, najteža stvar u svemu je tanjir.

 

Mentalno loše strane

Ljudi. Ovo je najteža stvar. Ako zadužite 8 stola sa po 4 mesta i 4 ekipe vam se promene u smeni, vi se dnevno sretnete sa cca 132 osobe. Da zaokružimo na 100. Sigurno će pasti par dekoltea, minića ili zgodnih momaka u dobroj košulji (zavisi šta preferirate) – kojima biste i sami platili piće. Bez muža i žene, a i bez onog drugog. Ostatak je problem. Gomila kompleksa… Znam, znam, svaki treći dan poželite da im  odvrnete poklopac na slaniku…

Ne dolaze svi gosti u kafanu radi jela i pića. Neki su tu i da bi pokazali moć i lečili komplekse. Takvi baš znaju da koriste svaki momenat i tuđu pristojnost. Kao da ima neka agencija koja ih uči kako da budu što veći drkoši. Ti tipovi zapravo nemaju ništa protiv vas, već samo žele da maltretiraju bilo koga, a vi ste na svom radnom mestu kao stvoreni za to. Jbg… Rešenje je da nabacite osmeh broj 4, a u glavi onaj majmun sa činelom samo radi “Tras! Tras! Tras!“

Jelovnici. Postoje restorani gde su kuvari dobili odrešene ruke pa je lakše naučiti imenik Grada Beograda, nego jelovnik i sva jela na njemu. Pa tek nazivi! Recimo: „Dugo i sporo pečeni komadi ručno ustitnjenog odležalog mesa od domaće junetine na kremu od fermentisane mlečne masti“… Napišite lepo: ćevapi na kajmaku, samo skupi, i gotovo! Međutim, i za to ima rešenja: jelovnik pod mišku, naučite četiri jela i samo vrtite…

Menadžer ili vlasnik. Ovo se ne računa. Svi imamo nadređene. Sa nekim šefovima smo vezani poslom, sa nekim preko crkve, a neki su nas rodili. Neki šefovi su rodili nama voljene osobe, ali o taštama neću pisati zbog malera. 

 

Pa jel ima i nešto lepo?

Stres. Danas svi muku muče sa stresom. Da bi ga lakše podneli, rasporede ga na ceo dan, ceo mesec, celu godinu… Do penzije, ko se ne šlogira ranije. Naravno ako mu je to dozvoljeno u ugovoru o radu. Kao konobar stres imate samo dok ste na poslu. Preda se smena i gotovo. Može meteor da pogodi restoran. Poreska, sanitarna ili grupa Kineza vegana od kojih su trojica alergična na orahe a baš bi jeli ćevape i orasnice, te pogađa kao i činjenica da FC Borac iz Velikih Radinaca ispada iz lige.

Ponuda i potražnja. Deficitarna branša je nešto što svi želimo. Veća tražnja od ponude. Čim je tako, to znači da možete da birate. Svako ko uči, napreduje i razvija se u svom poslu, vrlo brzo dobije mogućnost da bira u kom objektu će raditi. Takve će svuda sačekati raširenih ruku, sa slatkim i vodom. Nema čekanja na oglas za posao. 

Neko je rekao bakšiš? O njemu u sledećem tekstu…

Da se vratimo na mog druga. Moj drug je diplomirani Drug. Nije baš završio marksizam, ali podjednako tražena i korisna je i njegova diploma. Maler. U struci su primanja na republičkom proseku, a on u ugostiteljstvu trenutno zarađuje duplo. Nije sve u parama, znam, ali u funkciji nije sigurno. Na pitanje “Šta želiš da budeš kad porasteš?”, Džon Lenon je kao dete odgovorio: “Srećan”. Ako si ti srećan, koga briga za naziv posla?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *